ПОЛИТИЧКА

ПОВРШНОСТ

КАО НАЧИН

УПРОПАШТАВАЊА

ДРЖАВЕ

И НАЦИЈЕ

Краљ Срба Хрвата Словенаца мислио да има Државу.

Срби то исто мислили и извикивали За Краља и Отаџбину.

Послије су, ти исти Срби мислили да имају Државу јер имају Тита.

Онда је отпала нога, Црко Маршал, Срби добили Слобу и одмах помислили да имају Државу.

Послије ће се показати да је и такав Слоба, Слон Српске Стаклене Баште, био мила мајка за послијеђашње, све до садашњег, нарочито.

Онда су им, што узели, што су дали, Косово.

Али Срби се не дају поколебати. И даље мисле да имају Државу.

Не желећи да увиде да имају Двије Српске Државе. И да је Република Српска далеко испред друге.

Државна историја Босне и Херцеговине много је тања, јаднија и крвавија.

Када су муслимани открили да је Твртко написао Дуборвчанима да могу слободно да тргују по његовом Зијемљу, али да њему дају да продаје овце на Обали Мора, одмах су помислили да су и тада имали Државу.

Потом су Партизани стигли у Мркоњић Град, па у Јајце, тек касније ће отићи укурац, и муслимани су опет помислили да имају Државу.

Па се појавио Ђуро Пуцар Стари. Јакако да је то била Држава.

А кад су дошли БиХ, Бранко и Хамдија, и Олимпијада, Држава је израсла у небеса.

Онда је дошао Четнички Агрсор и коначно створио муслиманима Државу. Јер су они тако помислили.

И данданас исто мисле.

Кад Уставни Суд, по њиховој жељи, укине Дан Републике Српске, муслимани одмах помисле да имају Државу. Не треба ни да се чешу иза ува ради интелектуалне паузе.

Те двије различите историје мисли о Држави, код Срба и муслимана, код Сарајева и Београда, не због тога што су Срби, датумски много раније могли да мисле о Држави, а муслимани тек од Дејтона, занимљиве су за политиколошку анализу површног схватања Националне Политике које води, у једном вишедеценијском низу, у нестанак Нације и њене Државе.

Стицајем историјских околности, Сарајево и Београд су данас у фотофинишу велике трке површности у Државној Мисли, поптуно изједначени.

У Сарају Бакир а у Београду Вучић, воде потпуно једнаку, празну, површну, сокачку политику Државе па тиме и Нације.

И то се неће прекинути за дуље вријеме.

Мене забрињава површност Државне Мисли у Републици Српској.

Јер тешко се одупријети тој наплавини Националног Аматеризма тамо и Унитарног Јавашлука овдје. У Сарају.

Сторија о Референдуму Српска показује ту површност, јаловост, изопаченост, самоуједајућу, слику Државне Мисли.

Оно што смо принуђени да зовемо Опозицијом, примитивно и национално блиједо и биједно се показало у Националном Референдуму. И многи појединац у Републици Српској.

И једни и други, правдају то мржњом према режиму, његовим злотворством, његовом пљачком, његовом влашћу, коју је добио на изборима. Који су били само прије двије године и на којима нису могли ни да се примакну побједи за Власт.

Та површност, национално свијесна немогућност да се одвоји актулена, дневна, мандатна, административна власт и политика, од Националног Интереса, Националне Државе, Државне Мисли, говори о томе да су многе српске главе потурчене, и без промјене вјере, потурчене устајалим прашњавим сокацима, сарајским и београдским, кроз које праве мисли не ходе. Прескачу их. И њих и инокосне сједаче и гледаче Времена и Мисли.

Тога Република Српска, као Држава, коликогод мала била, мора да се чува.

Јер површност Државне Мисли трагичнија је, и у казни бржа, што си мањи и нејачи.