БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ

ИСТОВРЕМЕНО ЈЕ

И СУЛЕЈМАН ХАН

И ЕБУСУД ЕФЕНДИЈА

Бакир Изетбеговић, босанскохерцеговачки Асадић, насљедник непостојеће династије, неталентовани политичар, незаслужени предсједник Странке Демократске Акције, пријатељ Таџипа Ердогана, није занимљив за политиколошке анализе.

Занимљив је само утолико што се у њему проналази заоставштина наталоженог концентрисаног отоманског технолошког поступка Владања. Дакле, не Власти. Јер, у овом вијеку, и у овом миленијуму, Власт је посве нешто друго од ономадног Владања.

Бакир Изетбеговић, син Алије Изетбеговића, мрачнији је средњовјекаш, назаднији Европљанин и босанскохереговачки муслиман, много нетолерантнији и према брату Фахри и према Влаху Милораду и према Ватиканлији Човићу, и, коначно, много опаснији по БиХ, од оца Алије Изетбеговића.

Упркос томе што је Алија Изтебеговић за БиХ жртвовао Мир.

Јер, Алија је имао екстерне и унутарјугословенске услове за Жртву Мира. Бакир Изетбеговић, пак, нема те услове али систематски разара Мир. Који је БиХ дргоцјен. Јер у првом дану послије нестанка Мира, БиХ више неће постојати.

И то је тај исконски неталент Бакира Изетбеговића. Настао на наталожини Отоманске Технологије Владања.

Јасно је да он нема капацитет савременог бошњачког, босанскохерцеговачког, политичара.

Он је своју улогу схватио као породично насљеђе. У шта убраја и све оно чега се он досјети.

Његова Апелација Уставном Суду БиХ, који то није, који је један октроисани, у правном смислу, а скрпљени и подметнути, у протекторатском, да се укине Дан Републике Српске, 9. јануар, без обзира на разлоге које је тамо навео, наставак је свих претходних уставносудских инструменталних вратоломија, Химне Боже Правде, Грб Републике Српске, али је, неоспорно и ласерски прецизан траг Чадорског, Османског Начина Владања Бакира Изетбеговића.

Он сматра да има сву власт над Републиком Раје и Влаха. Као што је Сулејман Хан имао над животима Искендера Челебија и Паргалија.

Оне не сматра да то право проистиче из његовог изабраног положаја Бошњачког Члана Предсједништва БиХ. Већ је то наслијеђено право. Остало му од Бабе Алије.

Стога је он, прихвативши савјет сарајских правних мрачњака, упао у нову замку. Пред Уставним Судом је покренуо спор Државе и Републике Српске. Поводом Референдума и тражећи да се одлука о Референдуму, док то траје, стави на чекање.

Овдје, у овом тексту, не бавим се правним и уставним стањем ствари. Јер, све је подложно тумачењу запета сили. Све је подложно волунтаристичкој импровизацији. Као што је она сарајска консатација да Референдум у Српској није могућ јер се у Уставу БиХ, дејтонском анексу, нигдје не помиње Референдум.

Бавим се политичким чињеницама БиХ.

● БиХ није Држава. Не само због тога што се у Дејтону она не иментује Државом. Ни због тога што нема елементе Аустријског Члана 7. Ни због Протектората над њом, који то није, већ је импровизаторско волунтаристичка стихија коју је проводио, и проводи, којећио и какојећио.

БиХ није Држава због начина њеног настанка.

Република Српска је, као Држава, натјерана у БиХ. И таква је у њој остала.

Хрвати су, као Херцег Босна, натјерани у Федерацију. И нису, као такви, успјели да се одрже у том ентитету.

● Десет дејтонских надлежности БиХ, односно заједничких органа, не садрже права наводне Државе БиХ над самосталним државним пословима Републике Српске. Па ни над Референдумом.

● Заједничке Институције БиХ, којих се сада лажно назива Државним, Државни Парламент и слично, нелегално, неуставно, без сагласости Великих Дејтонских Сила, надграђене су и проширене и бројевима чланова и надлежностима које ту не припадају.

● БиХ је тек, ако желим да будем добронамјеран, Прећутна Конфедерација. Предсједништво БиХ, које је остало скоро недирнуто, од Дејтона до данас, то потврђује. Чланови Предсједништва су Чланови из Српског Народа, Хрватског Народа, Бошњачког Народа. Они имају право Вета. Дакле, испред Народа. Који тиме, постају својеврсне Државе, чланице Конфедерације. По томе је БиХ Велика Бихтанија. Чека се само Шкотска.

● Дакле. Нема ко да, у име и то мало Државе БиХ, или само БиХ, покрене спор са Републиком Српском. Нико нема такво право нити могућност. Ни један Члан Предсједништва не може рачунати на сагласност око тога. Нико други нема тај уставни, правни и позитивни положај. Тај спор, због свега, није уопште могућ.

● Спор у БиХ може да постоји само између Ентитета. Између Републике Српске и Федерације. Јер оне се у Дејтонском Споразуму означавају Странама у БиХ. Што значи да су биле стране у рату, да су биле стране у склапању БиХ и да су стране за оснивање нових, у Дјетонском Уставу непоменутих институција и надлежности. На основу Споразума Страна.

● Бакир Изетбеговић не може ни у којој ситуацији, стварној и претпостављеној, да покрене Спор између БиХ и Републике Српске. Не може чак ни између Федерације и Републике Српске.

Из чега закључујем да Бакир Изетбеговић овим не шири национализам и сукоб између Бошњака и Срба, јер њега, и без тога, има довољно, не шири предизборни национализам јер не треба ни Бакиру СДА ни Српској СНСД. Он настоји да корак по корак потчињава Републику Српску, да је поништава и да је претвара у Санџак којем управља он, Бакир Сулејман Хан Ебусуд Ефендија.

Он жели да то улази у свијест Бошњака, као исправно, као законито, као природно, од Алаха позвано.

То што ради Бакир Изетбеговић, веома је опасно по Мир.

Изетбеговићевска опасност по Мир је насљедна.