ПЕРО
ЗУБАЦ,
МОСТАРСКЕ
ФАРСЕ
Док у
Мостару кише падају, волио бих да знам ко је сада љуби, убио бих га ко Освалда
Руби.
Тако смо
се, као студенти, мало, можда и неуљудно, зезали са Пером Зупцем, његовом
Светланом Мостарским
Кишама.
Јасно је да
је Перо Зубац, прије пола вијека, љубавну причу само смјестио у Мостар. А да
Мостар са тим нема никакве везе.
Тако је, и
некидан, као и многих година раније, неколико балканских догађаја наиве, примитиве
и манифестативе, смјештено у Мостар. Са којима он нема никакве везе.
Додјела
Вечерњаковог Печата, којим Вечерњи Лист доказује да је Велика Новина, у односу
на Копању, који је Весела Свеска, и сајамски сусрети привредника Балкана,
односно учесника Задњих Балканских Ратова, смјештени су у Мостар само зато што
је Мостар на Граници Свјетова.
А на тој
граници је увијек лакше довабити лидере и са једне и са друге стране.
Јер, нико
неће да се понизи да иде у Београд, или да иде у Загреб. А у Сарајеву је још и
додатни котлински смрад.
Фарса у
Мостару, пак, добро дође за појаву у балканској Јавности. Као да лидерским
пајацима недостаје појава па ово користе као прилику да изађу из анонимности.
Тако,
озбиљни, и озбиљно споонзорисани листови посвећују цијеле странице са смртно
неизвјесним насловима. Колинда и Вучић у Четири Ока. Сунце Ти Јебем. А они
сједе подладом у једном приватном ресторану, у винограду близу Мостара.
Још озбиљније
новине насловљују, преко четири ступца, Свођење Балканских Рачуна.
Колика је потреба
за представом, јасно је из Човићевог сусрета са Изетбеговићем. Као да су
прекосвијета а не у истом Предсједништву, у Сарајеву.
Ту су се
састали још и Вучић и Бакир, стара шаховска раја из Клуба Лијечених
Алкохоличара. Добро, они не пију и нису лијечени. Али не играју ни шах. Нити се
баве политиком. Како ме ово повуче.
Сва силна
поетика билатералних сусрета у Мостару, а волио бих да знам суштински ко кога
љуби, не би му зуби, не би му зуби, зачињена и Вечерњаковим Печатом Енису
Бешлагићу, Члану Жирија, и волонтеру који је купао столице на стадону пред
долазак Папе, једном празном лику послијератне Незгоде Мира на Балкану, који је
ту празнину показао својом митском реченицом да у Србији пјева неко дијете
Бошњак а иначе је Хрват, чиме смо требали сви да се одушевимо и
оборорамизујемо, одвијала се на линији раздвајања не само Балканских Народа већ
и свјетских Вјера, на линији пуцања Социјалистичке Федеративне Југославије, не
по авнојским границама већ по Црти Мржње, на линији старе Јалташке Подјеле.
Само неколико
часова послије Мостарске Фарсе, најмање два лидера су пожурла да учине нешто
много практичније и за себе корисније.
Александар
Вучић је дошао на ноге Милораду Додику. Јер му треба та Мирисна Нота Српског
Национализма. Избори су а на Ивици је да изгуби.
Бакир
Изетбеговић је отишао у Истамбул. И њему треба Мирувна Нота. Поред тога што
Ердогана живо занима шта су му рекли Вучић и Човић. Да, Бакир, гледа од чега се
живи. Јер нуди подјелу у Мостару, што је корак до подјеле Федерације и Растројства
БиХ. Шта могу да очекујем од Турске у даљини и у будућности. Пошто Босна, оно
што ће остати од БиХ, нема никог другог у Свијету. Турска је, ба, наша матица.
Као што у
Мостару можете да правите Старе Мостове, да их рушите и правите још старије,
Неретва ће увијек тећи стрму, тако можете да фарсате у Мостару, балкански и
шире, да творите државе, пријетите Ратом или Миром, да их, чак, и организујете,
али Неретвом тече жива ладна Подјела.
И увијек ће
тећи.
