УСТАНОВЉАВАМ

ПОЛИТИЧКУ

НАГРАДУ

„ИЗБОРИ

ГОСПОДИНА

ВУЧИЋА“

Дакле, Драги Пријатељи, днео сам Одлуку. Не Питање, не Сугестију, не Предлог, не Молбу, већ Одлуку сам донео, ППУС, Први Пут У Историји, да идемо на изборе. Кад их већ сви траже, сви моји Непријатељи бројни... многобројни... и нешто мало мојих пријатеља, од Вебера па до, па до... па да неког не заборавим. До Ангеле, Ћао Ангела.

Овај радованотрећизирани пасус није много неистинит.

Некако ми тако звучи превод онога што је Вучић рекао прије Аплауза.

За Политаналитику једнако је, међутим, занимљива важност и Одлуке о изборима и Аплауза о Вођи.

С тим што, унапријед, треба узети у обзир да је Аплауз много организованији од Одлуке.

Али је Одлука много далекосежнија.

Вучић није, толико, мајстор Јавне Манипулације.

Колико је мајстор Јавне Грабежи.

Послије се, кад приграбиш све инстицуионалне, а нарочито ванинституционалне полуге и моћи, Манипулација се појављује као ситан занатски проблем.

Оно што треба узети у обзир, код Вучића, као озбиљну особину и материјалну политичку снагу, јесте систем с којим он обавља и један и други процес.

У Политичкој Грабежи, и, на основу њених резултата, Јавној Манипулацији, нема ни једне грешке, ни једне импровизације. Све је Систем. Све је темељитост, свеобухватност и далекосежност.

Тако се дошло до одлуке о Изборима.

Драги Пријатељи, хвала, хвала.

Одлука о Изборима, у ситуацији када и Вучић и СНС имају натполовичну подршку, када је ванинституционална моћ Вучића захватила и СНС, када су политички савезници у јајоцјепу а на ниским процентима, када Опозиција не постоји и када ни на видику нема спремишта за јајашца из којих би се излегла, када су Медији прецизно дириговани и фукционишу као најбољи и највећи Интелови чипови, своди се само на дизајн ситница.

Ну.

Посљедице тог дизајна, боље речено редизајна, далекосежне су.

·        Вучић добија још четири године здравог, стабилног мандата.

·        Са њим, те четири године добија и БАН Концерн. Брисел Ангела Нато. Али, добија и Русија.

·        Вучић добија неопходно вријеме да Србију потчини Пријатељима из Брисела и Нато Пакту. А Русија добија неопходно вријеме да га одврати од тога али не и са извјесним изгледима да га привуче себи. Јер Вучићев примарни циљ је први а не други. Иначе би он почео Политички Процес С-300 (Цвијановић Нови Стандард) а не би Рагузин долазио да га инсталира.

·        У блажој варијанти, Вучић добија вријеме да даље игра двоструку игру, мало Брисел, мало Русија, што је на кратке рокове добро за Србију а на дуге је погубно.

·        Вучић, Одлуком Драги Пријатељи, убија сваку могућност да се из нечега изроди здрава Опозиција. Ово што има Србија сада, од Опозиције, убијене су ћелије рака које су организам Србије припремиле за Стање Вучић. Све што сада постоји на политичкој сцени Србије, већ је одавно почело удворничку трку, трку подрепаша у врећама, за Велику Награду Пригрли ме Вођо. Чак и ако нико не види.

·        То значи да је Србија закључана. Јер Општи Јавни Оквир не омогућава стварање Опозиције, Алтернативе, Протеста, чак. А да о Великој Политичкој Странци не сањамо и не трошимо илузије. Народни масовни бунт такође није изледан. Њега, код Срба, могу покренути само двије ствари. Буна против Турака и Будимпештански Амерички Генератор. За прво је потребно петсто година а за друго петсто милиона долара.

Незгодно је рећи, мада је на Балкану, код свих Нација, а нарочито код Србаља, Присрбаља и Одсрбаља, увијек тако, Србијански и Српски просперитет зависи од иностраног утицијама, воље и моћи. Од Русије прије свега.

Нешто мало,  у одређеном склопу околних стања, може помоћи и Самостална и Стабилна Република Српска. Која то треба да буде, прије свега, због себе, јер је тешко сада пргнозирати шта ће бити са Србијом након Одлуке Драги Пријатељи. Односно, након четири године.