ДРУГО ПУТОВАЊЕ

У МАДРИД

Не волим Марид.

То је стари, тешки, устајали град.

Са превише трагова арапске владавине. Не само у архитектури, храни и лицима.

Али, волим отићи у Мадрид.

Људи су простодушни. Допуштају ми да им објасним шта је Уно пиколо еспресо италиано. А не разумију, и кад га сам справим на њиховом апарату.

Не знају да га праве.

А ја сам овисник. Два кратка еспреса дневно.

Не волим еспресо каве за пун лавор.

Нарочито, у Мадрид, волим отићи због Милинка Пантића и Радомира Антића.

Милинко том нашем тиму, дружини, којег организује Славиша Пилот, из Бијељине, и која већ девету годину одлази у Мадрид, омогућује пријатељску утакмицу са ветеранима Атлетико Мадрида.

Омогућује нам да се дружимо с њима. Иако је то свој свјет, они су звијезде, они не пуштају у свој круг било кога. Једноставно, не моете бити у истом простору са њима. Не зато што се они понашају надмјено и вјештачки, већ зато што је то неписано правило за све.

Ја сам двапут играо у том тиму.

Прије неку годину сам дао гол из пенала.

Зато сам себе зовем Стријелац Гола у Мадриду.

Моји другари фудбалеру умију да кажу да се просеравам. Ја им кажем да велики играчи одиграју цијелу каријеру а не дођу у прикику да у Мадриду дају гол.

Голман је био, тада млади, Куртоа. Изгубили смо 9 : 1. Били смо лош тим а Пантић је скупио пола екипе бивших звијезда Атлетика, од голмана па до Переире.

Ове године, наша екипа је била састављена од играча из пет земаља. Из Португала тројица, један бивши играч Браге, из Њемачке тројица, један веома добар голман, из Србије двојица, један некадашњи играч Слободе из Ужица, из Републике Српске и из Словеније четири, пет играча.

Отишао сам са начетом задњом ложом али нисам хтио да пропустим то.

Није се много играло по мојој бековској страни, све док једну лопту није добио мали брзи Кике Естебаранц. У старту сам каснио, он је додао још један фор, кад сам почео да га сустижем. Али лопта је већ ушла у шеснаест. Синхронизовао сам кораке и десном ногом избио лопту у корнер, дакле не у линији његовог кретања. Али он је онда закачио за моју лијеву ногу, која се у клизању, кишиса је падала, мало подигла, и простро се по трави ко помфрит. Домаћи судија је морао да свира пенал иако то никако не би могао да буде пенал. Но. То је било 3 : 3.

Кике Естебаранц је био играч Барселоне, 1994е, али и других тимова у Шпанији. Био је и репрезентативац.

Био је веома брз, и сада је, а и млађи је од мене. И за мене је велики успјех чист клизећи на његову лопту у трку.

Четврти гол дао је Пауло Асунсао да Силва, Бразилац, некадашњи играч Атлетика, и других тимова, рођен 1980е. То је онај црни играч који чучи десно од мене, на заједничкој слици.

Послије смо, са Милинком, ишли у један ресторан, са резервацијама, гдје свраћају Реалове Звијезде. Пробавало се пуно јела. Био је и Радомир Антић. Он нас је, сутрадан, позвао у своју кућу, у околини Мадрида.

Отишли смо и један час се дружили са тим добрим човјеком и његовом супругом. Причао нам о сину који има два сина и кћерки која има двије кћерке.

Унуци воле Месија. Сликали се са првим тимом Барсе, пред утакмицу. Али играју за два дјечија тима који се такмиче у лигици са тимовима дјеце Реала и Барсе.

Причао нам је и о томе како је Бити тренер много важније од тренирања тима и вођења утакмица. Како је то концетрација цијеле животне филозофије.

Показао нам свој лични музеј. У коме су његова и биста Милинка Пантића, које је наручио Атлетико.

Радоми Антић је једини тренер који је водио Барселону, Реал и Атлетико.

У Шпанији је цијењен као бог.

Почастио нас Клековачом.

Дабоме да смо отишли и на утакмицу Атлетика, у Купу Краља. Против Рајо Ваљекана. Атлетико је побиједио 3 : 0.

Ту сам, баш испред мене, код корнер заставице, видио букет цвијећа којег нека госпођа оставља сваку утакмицу на Калдерону, откако је Пантић престао да игра за њих. Њему у част. То је, како пише на папирићу, захвала њему за бољу игру тима коју је подарио Атлетику.

Слушао сам о томе. Нисам баш вјеровао. Мада ми је Пантић то потврдио. Али сам ту вече видио својим очима.

Мадрид, иначе може да се потпуно исправно зове и Rebajas. Снижење.

Све је снижено. Из сваког излога експлодира Снижење.

Наравно. Нема великог ефеката јер је и тако снижено, још увијек скупо.

Масовна и мсивна снижења су најбоља дијагноза стања економије и стања широке сиротиње.

Постоје два Мадрида. Један на улицама. И један у палатским продајним просторима.

А продају се, у том луксузу, само три ствари. Одјећа. Обућа. Накит.

При земљи се продаје пршут. И све од пршута. Најчешће сендвичи.

Пршут се у Мадриду једе као код нас кромпир.

Лица, на том приземљу, мученичка су.

Било да читају, пишу, чекају послић или глуме живе кипове.

Полиције има свуда. И лијепе и ружне. У свим облицима, на коњима, у комбијима, на моторима, у возилима. Полиција, полиција. Мада су људи простодушни, неагресивни. Једу своју мрвицу, журе некуд, причају, дозвољавају да их снимаш, машу.

Не знам да ли ћу и трећу пут, сљедеће године, у Мадрид. Напорни су ми аеродроми, границе и контроле.

А шансе да дам гол све су мање и мање.