КАКО
САМ ПОСТАО
НОВИНАР
И
ЕНИГМАТА
Press.rs објавио је данас укрштеницу са мојом фотком и
главним појмом рајковасић. У опису је стајало ...енигмата... Сунце Ти Јебем.
Не знам ко
је саставио ту скандинавку. Претпостављам.
А онда је
Жаре Марковић, мој друг, рекао да није имао појма да сам енигмата.
Све ме то
вратило у ранија доба, којих не волим баш да се сјећам а која ме прогањају.
Извјештио сам
се да побјегнем од садашњости, БМК, али од тих прошлих времена, сиромаштва,
новинарства, ратова, тешко се бјежи, Мајку Му Јебем.
Ил сам све
спорији или су та времена све бржа.
Кад сам
пошао у Гимназију, у Добоју, моја друга кућа постала је Жељезничка Станица
Добој Нови. То Нови је комунистичка прича. Направила се пруга и станица и то је
проглашено Новим. До трећег разреда сам се обзирао. Гдје је тај Нови Добој,
Јебо Матер Своју.
Била је то
велика Жељ. Станица. Жељезнички чвор, такорекући. И имала је велику чекаоницу. Сваког
дана слушам Везе Подлугови Бреза Вареш, Брзи воз Штутгарт Плоче касни 180
минута.
Хиљаде комуниста,
и нас комунистчића, сваког дана дође и оде.
А мој воз
за Шамац кретао у пола шест поподне.
Сво вријеме,
од краја наставе до воза, проводио сам у чекаоници. Мало учио, стално био гладан
и мало читао новине које путници оставе, прочитане и извраћене, за собом. И рјешавао
укрштенице које они нису успјели да испне. Тад се то тако звало. Испуњавам
укрштеницу. Било је и крижаљки.
Било је то
златно доба југословенског новинарства. ВУС, Константин Милес, Марио Профаца, Перо
Златар, Тихомир Лешић, Спектатор. И београдска Енигма, издања бјеловарског
Чвора.
Тад сам
одлучио да будем новинар. Кажем старом студираћу Новинарство. Шта, да продајеш
новине у оном лимарнику.
И почео
састављати укрштенице, анаграме и ребусе. Па, полако и објављивати.
Послије,
стигла су и издања Рубикона. Чак сам и у рововима, у дугим ноћима без напада и
граната, састављао укрштенице и анаграме, напамет, па ујутро записивао.
Не знам
колико, можда и на хиљаде разних загонетки сам објавио, од Кекеца до сарајевских,
загребачких, београдских и бањалучких загонетачких листова.
Онда дођу
друге мјешалице, борба за голи послијератни живот. Опет сиромаштво, Мајку Му
Јебем Жалосну.
Нема више
времена за енгигматику.
Не жалим. Остало
ми огромно знање о језику, о ријечима. И два кубика разних рјечника. Клаић и
регимента.
Припремио сам
све за књигу о ребусима. Али не стижем.
Моји пријатељи,
Младен Спасојевић, и србијански енигмати, уврстили су ме у Енциклопедију Српске
Енигматике.
То је
велика ствар.
Док ме
будале уврштавају у свашта, гдје не спадам, а друге будале избацуји из свега,
гдје сам се једва скрасио, лијепо је сазнање да жив чојек уђе у књиге.
И да се
неко чуди да сам нешто радио.
Ето шта је
један добри Прес, осмог априла, петнесте.
