НА
КОЈОЈ
СТРАНИ
СТОЈИ,
ДАНАС,
СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА
Др Антун
Вујић, оснивач социјалдемократске странке Хрватске, 1989е, коју је потом
ујединио са Рачановим лагумџизираним комунистима, соцјалистима, у предвечерје
краха Есдепеа Хрватске, пред налетима Караколинде и Карамарка, изненађујуће
брзо опорављеног Хадезеа, износи тезу да се Социјалдемократија мора
радикализовати или ће јачати Радикална Љевица.
А у
одговору на питање шта је данас Социјалдемократија, каже да је
Социјалдемократија и данас, као што је и увијек била, на страни Рада а не
Разграбљивања.
Лијепо
звучи хрватски шешир доктора Вујића, иначе равнатеља Лексикографског завода.
Али мало
има везе са чињеницама.
Социјалдемократија
данас, на просторима бившег Централног Комитета, не постоји. Нема Рада. Само
Разграбљивање, Пљачка.
То преименовање,
које је извео Рачан, једнако је, као што је то извео Лагумџија у Сарајеву, као што
је извео Слободан Милошевић у Београду, манипулативна представа за слуђене,
демократизоване и ослобођене масе од њих самих.
Пројектантима
распада Сфрј требала је клацкалица. Па су мртволадно зажмирили на оба ока и на
оба уха, и дозовлили да се окорјели бирократизовани комунисти преобуку. У међудобу
су пустили националистима, које су такође жмирећи потицали и чешкали им муданца,
да обаве прљав посао. Па би онда клацкалицу претегли на другу страну. И тако до
данданас. А онај ко на клацкалици Би Гори, увијек је остваривао потребан дио
жеља, и више, Пројектаната распада, Територијализације бившег простора Сфрј и
самог невидљивг Збигњева.
Тако се
догађа и данас. У Загребу. У Београду. У Сарајеву. Они остали нису толико
битни.
Дакле. Социјалдемократија
није овдје никада постојала.
У Бањалуци
је, прије двадесет година 96е, формиран Савез Независних Социјалдемократа,
којег су Странци Усранци и кретеноидни Лагумџија, непрестано хтјели подвести
под Сарајевску Социјалдемократију, јер би тако добили већи утег на оној
Клацкалици, а кад нису успјели, и када је Есенесде чврсто инсистирао на
поштовању Дејтонског споразума, Три народа и Два ентитета, што је од почетка у
његовом политичком програму, проглашен је Националистичком странком,
настављачем Есдеесових програма и насљедником Караџићеве реторике.
Клацкалица је
претегнута па је Гори отишао Есдеес и Савез за промјене.
Ну. Ни
Есенесде не може овдје да оствари Социјалдеморкатију. Овдје нема услова за тако
нешто. А понестаје их и у самој Европи. Масе су све сиромашније, тржиште је све
пресудније, друштвени слојеви све невидљивији.
Други оптерећујући
проблем је што су Блер, али и остали европски социјалдемократи, од почетка,
пристајали да Социјалдеморатија служи као лажни, свјетлуцави и људски застор
најездама Неолиберализма. За подршку америчком Теритријализму, дивљаштву и нацизму,
по Багдаду и Београду и слично.
На тај
начин је Социјалдемократија постала бункер европских лажи о оружју за масовно
уништење. Бункер за производњу историјских фалсификата.
Због свега
тога, Социјалдеморатија је потпуно потрошена идеја.
Тројни варијабилни
и флексибилни Пакт, којег његују Странци Усранци на просторима бивше Сфрј,
између Национализма, Криминала и Пресвучењака, заузео је цијели политички
артиклацијски простор на дуљи рок.
Неће помоћи
блага до умјерна радикализација Социјалдемократије коју предлаже Антун Вујић.
Социјалдемократски
политички капитали, појединци, они који људско достојанство мјере радом и
резултатима рада и који не пристају да буду ноћне курве малобројним пљачкашима
који се представљају као тржшници, либерали, капиталисти, бизнисмени и тајкуни,
морају се објединити и створити, свако у свом поднебљу, Политичку Странку Социјалног
Савеза. Странку Новог Концепта.
То је
неодложан задатак. Повратак Људима.
Широки слојеви
становништва, Масовна Сиротиња, мора наћи своје мјесто директно у члансту такве
Странке Социјалног Савеза и у Власти, или Опозицији. Политичко представљање
гласача у странкама, а касније и у власти, потрошено је као идеја и пракса јер
су тајкуни и капиалци инсталирали своје технологије.
Погледајмо колико
која политичка странка у Републици Српској има пољопривредника међу стотинама
одборника. На прсте једне руке.
Дабоме. Увијек
остаје питање има ли друштво снаге за нову политичку артикулацију. За интелектуализацију
и практикацију. Колико је социосклероза узела маха. Колико су јаке решетке на
главама и свијестима, на слободи и идејама.
Или се
Јапајатија дефинитивно преобразила у Апатију.
