3587.
ТРИ
НАЦИЈЕ
У БиХ.
КОМУНИСТИЧКИ
ЦВЈЕТОПИС
ИЛИ
ХЛАДНА
КОЕГЗИСТЕНЦИЈА.
Да је у
питању нека високоумна кампања за утицај на јавност, за њену корекцију или за
дугорочно преокретање колективне и појединачне свијести, још би се некако и дало
подносити.
Али ради се
о најогољенијем балканоидном лажном одушевљењу Златном Кашиком. И још лажнијој
осуди ситнице која угрожава нашу громаду Мултиетничког Тросвијешћа. Нације,
вјере и културе.
Златна
Кашика је феноменална самонародна лаж коју су лансирали комунисти и партизани,
најављујући да ће послије рата, Кад Побиједимо, воз стајати код сваке окречене
куће а сви ће јести златним кашикама.
Мултиетничко
Тросвијешће је лажна сарајска скаска за странце и домаће мулце о томе како је
овдје Мултиетничност све а само понеко искочи из тога раја. Њих, једно до два
до три милиона.
Тако су се,
у тим лажима, као два позлаћена артефакта искористила два потпуно наивна и
небитна случаја.
Случај Срђана
Алексића који је погинуо бранећи муслимана од пијаних четника, што уопште није
тачно.
И случај мостарског
средњошколца Анте који је рекао да се Бошњаци познају по текстури лица. И који
је изазвао изливе згражања. Које уопште није реално. Јер није тачно да је то
Антино познавање лица злочин свијести.
То је
масовна појава.
Овдје једни
друге не могу гледати.
Овдје је
све горе и горе.
Никаква лажна
згражања неће ријешити ништа.
Ратна тужна
прича о двоје младих које су муслимански снајперисти убили на оном каменом
мосту, Србина и муслиманку, лансирала се дуго, по комнистичком рецепту, дабоме,
Боре и Рамиза у Приштини, да би се забашурила прича о Сарајеву које је у стању
да убија младе људе низашта, тек онако, ради једне фотографије или три минуте
телевизијске сторије. Успут се слагало да су то урадили Четници. Такозвани Срби.
Лагало се и
тада на дуге стазе. Да би се сакрило да је Сарајево такво, нељудско. Као и сва
Сарајева у БиХ. Које је такво остало до данашњих дана. Гдје се за један час
могу скупити хорде које ће живог растргати
било кога, у кога се упре прстом. Случај Неле Фајронт.
Ако, дакле,
имате такво Сарајево, зашто се чудити маљчику Анти у Мостару.
Зашто
причати приче о одговорности медија, породице, политике, о томе да су млади
људи слатки пластелин али кад упадну у руке старих, онда се обликују као
најјачи отров.
Кад је
цијела Насеобина таква. Кад је њена суштина таква. Кад је на том, на Мржњи,
настала. И кад је на Мржњи и опстала.
Максимум који
се овдје може постићи јесте да се потпуно призна, привати и уважи Маљчик Анте.
Да се разумне
главе живи у Хладној Коегзистенцији.
Док се не
стекну услови за Троподјелу.
Јер се,
изгледа, никад неће схватити да је БиХ изгубила сваки смисао топлокрвног бића
чином распада Југославије и признавања независне Хрватске као и признавања сподобе,
БиХ, за самосталну државу.
Босна и
Херцеговина, Срби, Хрвати и Бошњаци живе у међународно признатом простору
између Србије и Хрватске, чекајући сљедећи велики и прави Распад.
