3458.

ТУЗЛАНСКИ

РАДНИЦИ

САМИ СЕБИ

НА СПРОВОДУ

Само кад изађу на улицу, Радници уђу у Вијест.

Дабогда имао па немао.

Некад су Радници имали Радничка Права, Збор Радника, Раднички Савјет, Радничка Одмаралишта, Синдикат, Партију, Социјалистички Савез Радног Народа, Радничко Самоуправљање, Раднички Диспанзер, Хатезе, Радничку Мензу.

Данас имају Ранку Мишић. Свако своју.

Тузлански Радници мисле да им је остало само Орашје.

Та тужна, а истовремено и гротескна, смијешна и вјештачка, Колона Протеста, у ствари је само једна од закашњелих јавки Протока Времена и знакова његовог несхватања.

Тузлански Радници још нису схватили да је Вријеме прошло. Не тако што нема њихове државе, њихових фабрика, њихове партије, већ нису схватили да нема ништа.

И у тој колони, дабоме, нема Радника који су имали оно што сам набројао. И још свашта.

Проток Времена је једна од најопаснијих неелемнтарних непогода за људе. Појединачно и заједно.

Ситне варке их доведу у заблуду да они учествују у томе, да они одлучују о нечему, да се све ради због њих. А када учине неку од тих учесничких ситница, врло брзо схвате да је Проток Времена намијењен неком другом, да је окренут у неку другу страну, да су људи, појединачно и заједно, остали негдје на одроњивим обалама и срмдљивим врбацима и да више никога не могу стићи. Нити кога има на видику.

Ситно је објашњење да су сви из Тузланске Гротескне Колоне, или њихови, гласали за Проток Времена. На Првим Слободним Демократским Вишестраначким Изборима.

То могу да им, сада упутим, као јевтин подјеб.

Ето вам, није вам ваљо Тито и Социјализам, југословенски пасош и велике фабрике. Није вам ваљала Аида, нек вам сад ваља Немаида.

Јер, Аида је постојала прије рата.

Као што сам пред рат ушао у бањалучки аутобус. А возач, огромни брко, не као ова данашња прцомљчад од возача, видјевши да нико неће да излази на станици, прође не смањујући брзину. За кога сте гласали, пизда вам матерна.

Послије сам годинама размишљао о тој Политичкој Реченици. Нисам много могао да закључим. Није Брко ништа више рекао а изашао сам на оној сљедећој.

У Социјалистичком Самоуправљању, Радници су црнчили ко робови. Али су живјели добро. Живјели су редовно. И сигурно. Имали су и Правобраниоца Самуправљања. А од незаконске замјерке Раднику само је горе било у кафани јебати матер Тити.

Данас Радници немају прилику ни да црнче.

Некад су имали Четверобригадни Систем.

Данас немају ништа.

Некад је неко други мислио за њих. Они су требали само да буду Радничка Класа.

Данас нико не мисли за њих. Ни на њих.

Мораће то сами да раде. И да, кад смисле, црнче стопут горе него у Социјалистичком Самоуправљању.

Да ли би било другачије да су другачије гласали, не умијем да одговорим.

Али да су се сви добро знојили, и крв пролијевали, да сруше све што их је држало ко мало воде на длану, јесу.

Без обзира што Тузланска Колона има правац и смјер, и одређен циљ. Орашје. Граница. Одлазак. То је само Колона Лутајуће Свијести. На просторима Бивше Југославије. А и шире.

И није та хаотична свијест само у главама радника.

У свим је главама.