3350.

НЕПОСТОЈЕЋИ

ХАРИС

ЈУСУФОВИЋ

Млад момак, Харис Јусуфовић, написао је недавно обичан текст на свом блогу, колико сам разумио, а којег су пренијели многи портали и који је изазвао занимања.

Текст се зове Хоћу да знам шта се десило са мојим комшијама Србима у Сарајеву.

Харис је био на том десетакачком окупљању око Јаме Казани. Било их је десетак. И чуо је причу жене која је досад успјела да сахрани само једну кост своје мајке. Јер су Коштани Срби однијети некуда. У Секундарну Гробницу. Како се то каже Језиком Помирења.

Харис не мисли да ће тај његов текст довести до тога да сви знају све у погледу злочина. Али да може помоћи да Срби око Томашице, нпр, знају шта се десило са њуховим муслиманима. И тако, раком и кораком по земљи Босновини и Херцеговини.

Харис је Млад Момак. То би требало да буде драгоцјено за свако Исподнебо. Кад испод неба не би живјели различити људи, вјере, нације, државе и намјере. Које многи зову Интересима. А, уствари, потпуно исти и исте.

И стога га, не треба одмах убијати у појам.

На неким подручјима Историја, нажалост, има особину да се сабије у животни вијек једне генерације. И у њој се догоди све што би се догодило у неколико вијекова.

Појединци и колективитети не владају њоме. Чак и кад имају добре намјере.

Историја ради шта хоће због људских особина.

Писао сам у својим романима о неким дјелићима те појаве. Људи иду у рат ко на ладно пиво. Лакше је рећи Нећу на ладно пиво него Нећу у рат. Јебо вас рат.

Историја је неко чудо, које су створили људи, а која је на неочит и необјашњив начин приграбила моћ над људима. Па се свако, под њом, осјећа мали, неодлучан и неважан.

Из тог осјећаја проистичу све лоше људске особине. Кад сам мали, неодлучан и неважан, могу да радим шта хоћу, нико ме не гледа и нико неће записати моје неподопштине у жандарску, учитељску или шумарску књигу.

Не схватам, истовремено, да ће све те ситнице, од неодлучности до злочина, бити записане и претворене у Будућу Историју.

Због свега тога је нормално да се око Јаме Казани, данас, окупи десетак људи. А да су десетине, стотине и хиљаде, у току рата, окретале главу, гасиле свијеће, навлачили фиранге, затварали капке, и на пенџерима и на очима, кад су одводили Комшију Србина.

Они нису обавезни да размишљају да то треба одмах спријечити. Јер ће у неком сљедећем добу Историја одводити Комшије Муслимаме.

Нису обавезни да размишљају да је свако од њих, и кад је затворио капке, још увијек сто пута бољи човјек од оног Цаце. А и ако размишљају, коме би то саопштили и шта би то икоме значило.

Зато данас изгледа да су Срби сами отишли у Казане.

А не изгледа да су Казани невјероватно профитабилно берзанско улагање у нечије будуће Казане. И тако Указан. Унедоглед. Укруг.

Харис Јусуфовић. Млад Момак. Њега Историја није, неким случајем само, посула вјечним прахом затварања капака.

Он се искрено чуди над понашањем које га окружује и које и данас траје.

Нема то никакве везе са односом сарајевских муслимана према сарајевским Србима. Нити са односом Муслимана према Србима уопште. То је једно уобичајено људско понашање. Константа. Нешто што је предивљиво и урачунљиво у свако будуће догађање.

Харис Јусуфовић, Млад Момак, то подсвјесно осјећа. Немојте ме шеровати, учините нешто.

Нажалост. Из тог се казана, Харисе, не излази. То је вртња у мржњи. То је Кружни Ток Туђе Смрти. Нашим венама, као и нашим ријекама, тече Мржња.  Нема на карти ријеке чисте од крви. А ако треба, и поток ће крвав потећи.

Појединка се томе не може одупријети.

Као дјечачића су ме, неки одрасли момци, на десној обали ријеке Босне, испребијали на мртво име. Разбили ми зубе, усне и језик. Били су из Которског, преко ријеке, а изговор им је био Ово је наша ријека, шта ћеш овдје. Нисам на томе склапао своју међунационалну свијест. Моја највећа љубав, неходана и недирнута, била је једна Добојска Елвира. Говорили су да је муслиманка. Било их је још. Рано сам постао заљубљив у облике и душе. Кад су женске. Нисам накад мрзио муслимане и Хрвате. А ни Србе. Нисам ни нешто нарочито ни волио, додуше. Временом сам заборавио и крваве зубе и лијепу Елвиру. Под теретом сиромаштва, рада и школе. Посла. Зрелости. Одговорности за свој живот.

А онда ме та Историја, коју сам био заборавио чим сам задњи испи из ње положио, довела назад, на Босну. Нећеш се извући. Треба пуцати на муслимане и Хрвате. Као и сваки мали, неодлучан и неважан појединац, прихавтио сам се тога хладно и безосјећајно. Знао сам да немам куд. Када је разорено Которско, из којег су били они момци, нисам помислио Ето, пизда вам матерна, чија је сада Босна.

Али то није умањило мој учинак у рату, мржњи и у оним књигама.

И нико неће записати мој заворав оног насиља, на Српској Обали Босне, како то неважно звучи, моју љубав за Елвиру, нити мој нестрах од рата и за властити живот. Записаће да сам пуцао на Хрвате и муслимане.

А да данас одем и однесем цвијеће на свако мјесто, на које је отишао мој метак, ништа се не би промијенило.

Зато никог и нема на Казанима. Зато Комшије није брига. Зато је Харис Јусуфовић само један Добар Млад Момак. Али, и то је, од њега, изнад Историје.