3254.

ПАРАДА,

РИЈЕЧ

КОЈА СЕ ОСИПА

Има Ријечи које постану Споменици.

То су ријечи које се рађају или укоријене у тешким сиротињским временима, па, кад дођу боља, оне остану као велике гранитне озидине, пркосе времену, киши сленга, поплави интернета и навали глобализације, англизације и опште језичне девастације у малих и нејаких народа.

Онда сви ови виде да су нејаки против Ријечи Споменика и мудро сачекају да Вријеме обави своје.

Тако је Ријеч Калодонт остала споменик послије сиротињског времена обнове, и дуго се држала под кишом нових паста за зубе које је самоуправни народ одреда звао Калодонтом.

Парада.

Јебенија ријеч од Споменика.

Парада је вријеме. Парада је Молитва Херојима. Парада је увијек Војна. Нема параде скакаваца.

Овдје долазим до тренутка када морам да констатујем да се пјесник мало зајебао.

Има Парада Педера. То је скоро као и Парада Скакаваца.

У Београду, 16. октобра биће Парада Војна. Поводом годишњице ослобађања Београда у коме је пресудно учествовала и Краснаја Армија.

А управо је одржана Парада Поноса.

Нисам практичар теорије завјере. Али као да је неко намјерно и тај јад назвао Парада. Из цијеле те Параде Поноса не би могао да се регрутује ни један коњеводац у било коју армију а камоли у неку ослободилачку. Гдје се гинуло ко на текућој траци.

Као да је неко употријебио синтагму Парада Поноса да би у нашој свијести девастирао Војну Параду. Оно што она у нашој колективној свијести и историји значи. Побједу над Фашизмом. Који је био пун педера.

Легенда о Руском Ослобађању Београда, некада је била обавезно народно предање. Послијератне сиротињске дуге зимске ноћи, садржавале су и приповијести о томе како су Руси, одозгора, кренули равницом на Њемачке линије и утврде које су браниле Београд. О томе је сваки приповједач знао све, као да је учествовао.

Руси су, у том походу, наишли на Дунав. Нијемци су имали митраљезе на пет спратова, обарачи им били повезани сајлама па је један Швабо пуцао из дванавест митраљеза. Српски робови су им у сепетима доносили муницију и пунили реденике који су били усијани као и цијеви. Швабе су митраљирале а Руси ишли. Давај. Право преко Дунава. Без обзира што су први редови листом падали покошени. Ишли су све док нису преко лешева сабораца прешли Дунав. Као преко моста. А онда су почели зубима да кољу Швабе. Један врат прегризе. Па четири прста вотке отпије. Па опет Швабу заврат. Ко није имао вотке пио је керозин. Или нафту из тенкова.

Тишина је у тим причама обузимала цијелу кућу, мушкарце, жене и дјецу, којима су очи биле веће од тикава. А ватра се одавно угасила.

Русе смо замишљали као дивове. Ја сам мислио да су већи од блока на жељезничкој станици. Блок је висока соцреалистичка зграда, нека врста данашњег контролног торња на аеродромима.

И Београд је ослобођен. Онда је наша Народна Армија кренула даље. Сремски Фронт. Загреб. Све до Зоне А и Зоне Б на Трсту. Мало сјевероисточније, побили су неколике усташе и четнике, на Равној Гори Блајбург.  Да нису Американци звали Тита,  Милан и Интер би били југословенски клубови.

Некидашње учеснице Параде Поноса у Београду не могу доћи ни до Зоне Г. СТЈП. Пичено.

Да није ријечи, не би имали ни појма о пропадању времена. И властитом. О пропадању вриједности на којима почива све.