2492.
ВАША ДРЖАВА,
ВЈЕЧНА КЛЕТВА
 

Као и за све, и за стварање Државе постоји технологија.

Могуће је да неки непрецизни или неконзистентни процеси доведу до крајњег резултата али је то увијек недуготрајно и накриво рјешење.

Много Држава је створено само зато што је туда прошао Ток Историје. Неке су створене крвљу и тортуром а касније дуго одржаване на сличан начин. Многи народи никад нису добили прилику да покрену и доведу до краја процес стварања Државе. А многи народи добровољно пристају да се расипају, осипају и разилазе и тако остају без државе, или напуштају своју већ постојећу и постају безлично пуњење полица неких других држава.

Нема Државе без Нације.

Мада је могуће њено постојање и на тај начин.

Пресудно за дуготрајност и стабилност Државе, јесте једино национални колективитет који исказује исто такву колективну тежњу за државом.

Не постоји такав заједнички колективни суосјећај и тежња у којој ће двије или више нација да, без тоталитарних, присилних или других неотклоњивих екстерних сила, исказати потребу за заједничком Државом и ту идеју довести до краја.

Социјалистичка Самоуправна Југославија била је једна од најуспјешнијих и најугоднијих Држава. Али, ни она није настала дуготрајном националном тежњом и планираном политичком и другом активношћу. Настала је као сплет околности у Другом свјетском рату и послије њега. Чим су једна по једна од тих околности почеле да нестају и блиједе, Југославија је, уз одређене адитиве, почела убрзано да показује немогућност опстанка.

Нације, и народи уопште, трпе велике и дуготрајне несреће због присилног живота у Државама које нису израз њиховог срца. Читаве генерације се витопере и деформишу, мијењају се људски карактери, душе људске захватају бољке које се не виде а и кад се виде не лијече се. Као и колективитети који живе са својим накарадним ходом, више у инвалидну садашњост него у будућност.

Да државе не могу да настану тако лако без чврсте и утемељене реалне националне тежње, видљиво је, опет, на примјеру територије бивше Југославије. Само једна од тих држава, односно само једна од тих нација, хрватска, имала је уткану озбиљну тежњу за стварањем државе. Та тежња је била толико дуготрајна и јака да се Хрвати нису устручавали ући у Фашизам, истребљење, геноцид, Срба, терористичку борбу и, на крају нелегални међународни поступак отцјепљења и протјеривање преосталих Срба од оброка у јасеновцима Усташа и Фашизма.

Све друге нације бивше Југославије нису имале ни близу тако чврсту идеју, политички пројект и национални циљ. Стога је данашња и овлашна инвентура поразна. Хрватска је једина заокружила Државни Пројект. Економски проблеми и проблеми Фашизма којег има, неће вратити зупчанике назад.

Словенија је такође добила Државу али над њом лебди измаглица која говори да још увијек не зна шта ће с њом. Има се осјећај да је и она нуспродукт Хрватског отцјепљења и дјеловања Бона и Ватикана. Србија је у свему показала највећу политичку вртоглавицу. Двадесет година послије, нема национални програм, алате и средства за завршетак пројекта Националне Државе. Црна Гора је релативно лако поправила потпуно раштиману машинерију и изашла на национални државни пут. Косово се не може сматрати ничим што би се у теорји државе и права могло категорисати. Македонија је остала у Македонији само зато што је била једна од република СФРЈ и што није било играча са те, источне, стране региона, који би се укључили у финализацију и корекцију распада.

Босна и Херцеговина је посебна Балканска Трагедија.

Ни један народ, ни једна нација, није имала пројект и тежњу стварања било какве државе на овом уклетом простору. Срби су показивали велика лутања док нису дошли, релативно брзо, до неког фантома Српске Републике БиХ а послије, срећом, и до Републике Српске. Хрвати су покушавали са државним облицима али без јасне примјесе самосталности. Муслимани су врлудали по том несретном току историје и укључивали се сад у овај, сад у онај, рукавац и брзак, покушавајући, у складу са својим недефинисаним колективитетом, да искористе што више, све до заузимања цијелог подручја БиХ и стварања Исламске Републике или једнонационалне Унитарне Босне.

Муслимани су у Босни и Херцеговини, за вријеме Тита и СФРЈ живјели онако. Без икаквог националног, па и вјерског порива и агресивитета, без икаквог исказа за идентитетом и територијалним компактом. Хрвати никад нису ни помишљали да је Босна и Херцеговина нешто њихово. За Херцеговину, да. Али су је више сматрали будућим дијелом Хрватске него својим простором у овкиру СР БиХ. Срби су, такође, живјели у БиХ тек тако. Уживајаући плодове партизанских, српских епопеја. Те плодове су уживали и други, нарочито муслимани, али без заслуга и евидентног активизма.

БиХ је и тада, у тој СФРЈ, била Социјалистичка Република у политичке сврхе и због одржања једне релативно реалне и коректне фикције.

Али, суштински, ни један народ, ни једна нација, није је сматрала својом, својим циљем и својим средством.

Распад Југославије и крвави ратови, оставили су БиХ на окупу само из неколико разлога. Из разлога равнотеже Србије и Хрватске. Као и из разлога будуће управљивости овим простором. Међународни односи су дошли до те тачке да се рат морао завршити и његов се крај, тада, затекао на подручју БиХ.

Дејтонски споразум, дејтонски устав и данашња Наказа, резултат су тог прекида историјске траке у балканском блокбастеру.

Стога данас нико на простору Наказе, а кад хоћу да јој тепам, кажем Насеобине, нема осјећај да је то његова држава. И нема ни жељу да то буде. Чак ни муслимани немају тај осјећај. То што њихово вјерско и политичко руководство, са нешто међународних сводника, декларишу о томе, то историјски и колективно, није релевантно.

Ја, лично, не прихватам то Нахоче, које нико није направио и којег нико није родио, које нема бабу и дједа, лозу и име, нити боју очију, осмијех и здрави јаук, као Моју Државу.

Ја ћу је увијек сматрати Вашом Државом. Знајући да тамо, негдје, нико не стоји ко ће да је посвоји.

Али могу само да се надам да ће се наћи неко ко ће прихватити остатке, кад једног историјског дана сви одемо за својим националним колективним путељком, ми, Хришћани, Срби и Хрвати.

Ваша Држава је моја клетва над свима онима који су мирно жртвовали Мир и пустли Крв на овом наказном простору зарад стварања Државе која никад овдје није била нити је ико имао. А да, ради коректности, о способностима не говорим.

Бољи је Мир под небом, макар под собом не имао ни територију, ни нацију, ни државу. Него Покров Зла којег више нико никад неће скинути.

Босна и Херцеговина, Наказа, Насеобина, сада је под тим Покровом Зла. И зато је Ваша Држава.

То јесте моја клетва над Наказом, и над свима вама који мислите да је овдје још остало времена од прије шест вијекова, и више, када се Хришћанство, и обичне људе, могло истребљивати тек тако.

Они који су материјализовали то непостојеће вријеме доживјели су трагедије великих жртава у којима је највише невиних добрих људи. И то им је донијела нека давнашња клетва, слична мојој.

Стога је Ваша Држава моја клетва и над онима који не схватају вријеме, не признају зоре, поднева и сумраке, друге људе и њихове снове, накане и жуљевите руке.

Дабогда, дакле, то нешто отпадака и остатака, након Наше Самосталности, постало Ваша Држава.

Дабогда. Мада нисте ни то заслужили због несрећа, крви и мржње, које сте донијели, просули и размножили.

 

Напомена: Увод за књигу Ваша Држава, ЈВО

 

рватска

 

 

 

 

                `