ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ
Роман који је био једна од тема на научном скупу којег је организовао Филозофски факултет Пале. Захвалан сам за мени веома драгоцјену анализу.
Бранка Р. Брчкало
Катедра за српски језик и књижевност
Филозофски факултет Пале
Универзитет у Источном Сарајеву
ОСОБЕНОСТИ РОМАНА „ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ“ РАЈКА ВАСИЋА
Aпстракт: У раду се анализирају елементи структуре романа „Прсти лудих очију“ Рајка Васића, као што су грађа, тема, мотиви, фабула, ликови, идеје, функција наратора, композиција, језик и стил казивања. Такође се настоји показати зашто се ово књижевно дјело сматра модерним антиратним романом и романом тока свијести. Стилистичком анализом се покушавају истаћи важније естетске вриједности романа.
Кључне ријечи: структура, стилско- језичке особености, антиратни и модерни роман и роман тока свијести.
„Бити човек, то није лако ни међу људима,
а камоли међу нељудима, али је могуће.“
Патријарх Павле
Када се 2009. године појавио роман „Прсти лудих очију“ Рајка Васића, као његово прво књижевно дјело у односу на новинске и политичке коментаре које је до тада објављивао, изазвао је велико интересовање читалачке публике. Роман је написан у вријеме када је аутор већ са извјесне временске дистанце могао да сагледа трагична дешавања с краја 20. вијека у Босни и Херцеговини – рат, хиљаде страдалих и прогнаних, рушење многих светиња, разарање српског духовног бића, разне притиске из свијета, погрешне потезе власти који су готово доводили народ до самоуништења и националног понижења.
О мотивима за писање романа сам аутор каже: „Било ми је добро да то избацим из главе јер ми је постало претешко живјети са тим својим ликовима... Надам се да сам успио дочарати судбину малог човјека овдашњих простора, који се рађа у сиромаштву и завршава свој живот у рату.“
С обзиром на то да овај модерни антиратни роман говори о губитку разума и људскости у ратним временима, као његов мото могле би послужити ријечи патријарха Павла: „Човек мора да се брани од зла, али никада као нечовек.“ (Јањић 2009: 168)
Пажњу читалаца при појављивању романа привукла је асоцијативна моћ његовог наслова. Магична формула која објашњава наслов а и тематику романа крије се у сљедећим ријечима:
„Неки други ум нама у рату говори шта да радимо. Неки други ум види гдје смо и у каквом смо стању. Неке друге очи то гледају, а ми смо само прсти који раде оно што те очи виде и ум каже. То су луде очи. А ми немамо снаге да се одупремо. Ако се одупремо, потписали смо смртну пресуду. И на другој страни има неко ко пуца на миг лудих очију.“(46)
Прсти лудих очију асоцирају на слијепе вође, али и на њихове послушнике и извршиоце наредби, прсте на обарачу који убијају да не би били убијени – тако и сами постају убице.
Тема романа је, дакле, рат, овај наш посљедњи. Ово дјело показује како се много коришћеним темама може ипак прићи на нов начин. У томе је изузетност и специфичност теме рата као друштвене појаве и суочења са смрћу.
Ратну тему неминовно прати и етичко тумачење иманентне правде, као што је то случај и код ранијих писаца, попут Његоша, Црњанског и Андрића. Ратни хаос, нељудске околности живота стављају јунаке романа пред трострука искушења, искушења да одрже живот, морал и идејну чистоту. Зато Васићевом роману треба приступити са позиција о којима говори Драгиша Живковић: „У велика дела се улази, као у бескрајне и величанствене пећине, годинама, откидајући комад по комад непознатог и износећи га на светлост критичке савести и сазнања.“(Живковић 1997: 48)
Специфичан карактер овог романсијерског дјела је да апсорбује садржаје садашњости и трансформише их, говорећи не само о сукобу међу народима, међу људима, него и о сукобу у човјеку самом. Како говораше Његошев јунак Игуман Стефан:
„Нико срећан, а нико довољан,
Нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
Гледа мајмун себе у зрцало!“
Радња романа сведена је једино на вријеме излажења и залажења сунца – „од заода до преода“ - док се све остало изражава сјећањима, унутрашњим монолозима и дијалозима. Отвара се на тај начин проблем субјективног времена у односу према оптшим токовима живота.
Главни јунак романа готово је безимен, нико не зна његово право име него само надимак Нови, а тако га зову да ли зато „што је нов дошао у јединицу или зато што је са собом стално носио неке новине и читао“. Уочљиво је одсуство именовања и осталих ликова, те се они појављују под надимцима Жак, Ландро, Главобољац, Жућо, Мргуд или само Дјед, а оваквим обезличавањем се истиче сплет околности као могућа свеопшта људса ситуација. Нови трага за смислом и рјешењем у општој пометености и беспомоћности човјека у рату:
„Лудило улази у нас... На неком се не види. Али, стићи ће га. Макар послије рата. Са лудих очију, које су почеле рат, сад прелази на нас... Али шта вриједи рат ако не идеш напријед. Излудићемо од овог стајања у земљи. Не видим шта смо добили? Шта су добиле луде очи? Шта су луде очи? То су они који су смислили и организовали рат. Има их много . И странци и наши.“(194-195)
Свако упињање да се сачува глава и здрава памет личи узалудности покушаја, а извитопереност свијести и деформисаност личности скоро су неизбјежни:
„То више није људско биће из предратног живота које је знало да се опије, да се одушеви само због неке невидљиве љепоте. Одвикавање од природног живота сишло је с пута у неизгледне врлути са којих је тешко наћи пут повратка.“(189)
...„Смијех пролази мимо њега. Он не налази разлоге“.(189)
Изгубљеност, напуштеност, усамљеност човјека у свијету сличном лавиринту, немогућност приближавања човјека и смисла, човјека и човјека, човјека и Бога, све су то одреднице које карактеришу ликове овог романа:
„Сам у киши. То је права самоћа. Опкољен сам. Нико ми сада неће доћи, ни дивља звијер, ни мрзник ни пријатељ драг“ (176), експонтовски вапи главни јунак Нови.
Његово размишљање о ратовима, бившим и садашњим, изазива осјећање безнађа, промашености, бесперспективности и неправде коју носи живот:
„А ратовали смо свуда, по цијелој Европи. Најчешће за маглу и друге. Сад смо дошли дотле да ратујемо за овај комадић земље, да можемо да преживимо . . . на крају нико више не зна зашто се убија. Зашто бих ја размишљао? Свака глава плаћа неку будалу.“(187)
А у ратовима највише страдају мали, небитни, скрајнути људи. Главни јунак Нови није могао да се помири са „безразложним понижењем ситног живота“.
„Рат је велика куглана у којој се котрљају људске главе.“(47)
„За рат држава даје, топове, богати дају волове, а сиротиња даје синове“.(28)
Већ поменутим својсвима модерног романа као што су: модерност проблематике, присуство субјективног времена, унутрашњи монолог, моралне дилеме човјека савеменог доба, отуђење, усамљеност, унутрашња драма, придружује се и најважније својство, а то је нови положај приповједача и личности у њему, нова функција наратора, лика и језика у његовој структури. Иако је роман писан у ер-форми ипак се сви догађаји и казивања преламају кроз свијест главног јунака Новог. Његов говор је понекад жаргонски, испуњен псовкама, као одбрамбеним механизмом у патњама и беспућу. Интроспективно посматрање проживљеног је пут који пролази главни јунак овог сложеног романа. Асоцијације отварају могућност да књижевни текст буде мозаички изграђен. Праве границе између казивања у 3. лицу и унутрашњег монолога, као и дијалога нема. Дијалог се не обиљежава никаквим правописним знацима, ни цртом ни наводницима него се све слива у један јединствен ток казивања, што опет указује на роман тока свијести. Тако је постигнута неограничена слобода приповједача да обликује јунаке, радњу и композицију, јер догађаје саопштава неко други, пратећи сопствени ток мисли.
У композиционом смислу роман је дат као јединствена цјелина, без подјеле на поглавља.
Ипак, аутор је приступио извлачењу у поднаслове сржи збивања у свакој наредној цјелини. Поднаслови су дати као вертикални низ кратких реченица. Сличан поступак извлачења поднаслова сусреће се у роману „Сеобе“ Милоша Црњанског.
Такав низ реченица налазимо одмах иза уводног казивања:
„Стоја је требала родити.
Нико не зна када,
Доктору се није ишло“.(9)
Вертикални низ исказа понекад подсјећа на лирску прозу, мале декриптивне слике:
„Почињала је јесен.
Букова шума је прва осјети.
Стари буквици дају шуми праву чистоту“.(57)
Лирске слике, иако ријетке у роману, веома су сугестивне:
„Крошње су високе, дебла сива, шума прозрачна. Нема густиша, бујади и шикаре. Шума дише. Испод крошњи је рај свјетлости и мира. Лишће затвара застрашујуће пространство небеса, а букови стубови под крошњама, високи и чисто сиви, као женске бутине под свјетлошћу мјесечине која сасјецкано улази у собу заљубљених, понекад могу да учине да се човјек осјећа као у рају. Бесмртан. Довољно је само да хода и да зна да је жив.“(57)
Радња романа дешава се на познатим ратиштима: у Посавини, на Озрену, Требави, око Модриче и Добоја, на ничијој земљи, по минираним врлетима, спаљеним и опљачканим српским, муслиманским и хрватским селима, како Нови каже у својој пјесми - апострофи:
„Посавино, Вукојебино, Земљурино, Змијурино, Блатурино, што ме ждереш од ногу, а небо од бога, Посавино, Мочварино, Жабокречино, Балегаро, Коњаро, Рако, што ме вучеш, а од Бога отимаш“. (17)
У пјесми је дата својеврсна филозофија апсурда коју главни јунак објашњава овако: „Значи да се земља бори са Богом око нас – добри смо будући мртваци. Сви су нас оставили. Ми смо мртви, само што ходамо“.(17)
И опет оно осјећање животне неправде: „Нећеш се вратити жив, а они ће зарадити паре“. (18)
. . . „Како да се вратим, да их гледам и живим с њима, а знам што су радили и како су зарадили?“(63)
Роман говори о групи војника који пролазе кроз ратни пакао. Нови, који се истиче изузетном интелигенцијом, способношћу и храброшћу успјешно води групу кроз све акције. У једном засеоку проналази муслиманску дјевојку Белкису, беспомоћну сиротицу, која страхује да ће је војници обешчастити. Нови је поведе са собом, опчињен њеном невиношћу и кроткошћу. Чува је и штити од свих невоља и међу њима се јавља неки чудни однос – зависности, привржености, повјерења, пажње и љубави, Белкиса никада до тада није видјела Србе.
Нови зато, размишљајући о бесмислу рата, каже:
„Каква је сила тих лудих очију да ме дотјерају овдје да заробљавам и убијам оне који никад нису видјели Србе“.(63)
О разорној моћи рата која уништава све што су људи вијековима стварали он каже:
„Кад би могли измислити смјесу разорне снаге у малој количини, па да у џеповима носиш неколико пакетића за неколико мостова или солитера. То би био проналазак. Проналазак бесмисла. Људи годинама граде нешто, а ја срушим за једну секунду. То је једина видљива особина новог времена. Данас више рушимо него што су генерације прије нас изградиле“.(145)
Из таквих размишљања јавља се осјећање очаја и отуђености од људи:
„Нећу да видим никога. Све што рат више одмиче, људи су ми све тежи, све теже ми је да их гледам“ . . . И ако побиједимо шта сам? Нико и ништа. Убица. Рат не даје живе хероје. Само мртве. Живи хероји су опасни по оне који нису били хероји“.(149)
Моралне дилеме доводе главног јунака до потпуног клонућа у ситуацији кад треба да пресуди да ли да остави војника Стевана, коме су одбијене обје ноге, или да га убије како се не би патио јер нема наде за његово избављење:
„Шта год да урадим, теретиће ме. Ако одем, морам до краја живота мислити како је умро Стеван. Ако му оставим оружје да се убије, нисам му помогао, на њега сам бацио терет самоубиства.“(74)
Нови је, као и већина јунака савремених романа, располућена и испамећена личност. Он је као Ладо Тајовић или Вук Исакович:
„У рату сам постао дупли човјек. Један онај из мира и један онај из рата. Онај из мира је у почетку водио овог из рата. Мислио за њега, бринуо се о њему, чувао му главу. Онда је овај из рата одрастао, сазрио, научио да ратује, да пуца из свега што нађе, да убија и не гледа, и одбацио је оног из мира. Сад онај из мира скакуће за овим из рата, ко сироче, не зна куда ће, не може да га стигне, постао је мали.“(51)
Али, ма колико разорен, психички и физички, Нови у себи носи оно сањано и жељено, још од дјечијих и младићких дана, дана тешких, трауматичних, проведених у крајњој материјалној биједи, неухрањености, изложености подсмијеху дјечије руље и унижености људског бића. Носи сан о малој људској срећи, чежњу да се скраси у топлом женском крилу:
„Све би дао да је једном имао искрено крило као јастук, као простирку, као колијевку, као топлоту пјене ускипјелог и скоро охлађеног млијека, као гнијездо ластавичије топлоте, мекоте и чврстине.“(133)
Зато Нови према Белкиси поступа најпоштеније и најбоље, без интереса и подвала, без пожуде и дивље страсти, што би се могло очекивати с обзиром на ратне прилике и близину два тијела у дугим ноћима. Нови успијева да еротски набој и сублимирану њежност облагороди и рационално контролише како не би повриједио кротку дјевојку и угрозио њену сигурност.
То је трагање за чистотом, љепотом и њежношћу које је тако мало било у његовом животу, чак и у напону животне радости, јер су сусрети са женама које су га тада опсједале били дивљи и похотни. Сада, послије свих мучних слика из рата, не преостаје му ни сан.
Белкису предаје мировњацима, како би је послали у Шведску. Тако јој даје могућност да крене својом судбинском стазом, а да јој он, оптерећен гријехом, не буде на путу остварења среће. Одриче се љубави која би могла да испуни његов живот јер му Белкиса пружа вјерност беспомоћне животињице која се привила уз њега у својој безазлености и невиности.
„Којој да кажем да је волим? Кога волиш, а убијаш људе низашта. Како бих могао Секи (Белкиси) да кажем ноћу, кад ме буду прогонили они које сам убио и они који су гинули крај мене, да је волим. Како би могла да ми вјерује?“(197)
Зато, када се рат заврши, прекаљени, жилави ратник, између живота, љубави и смрти бира ово посљедње – одлазећи у минско поље када то више није морао да чини. Тако нестаје безимени јунак, у дјетињству га зваше Комарац због неухрањености, у рату Нови. Нико га није пронашао, нико га није ни тражио. Он је симбол свих оних безимених, а храбрих који, страхујући да су у рату постали нељуди и изгубили идентитет бирају смрт, као виши смисао од оног који им нуди живот у миру.
Никола Вуколић за Васића каже, у предговору романа, да „он никога не идеализира и не сатанизује“, а „везаност за тле писац наглашава локалном бојом говора, те спомињањем или критиковањем челних људи, њихових погрешних прорачуна, обећања без покрића, себичних потеза, горким коментарисањем оних са прве линије на рачун криминализације друштва у којем једни гину, а други се богате.“
Из језичко-стилског богатства овог романа тешко је издвојити оно најупечатљивије. Васићево казивање одликује се посебном експресивношћу, наглашеним звуковним слојем из кога произилази значење. Звуковни слој је интегрални фактор естетичког дјеловања на реципијента. Говорећи о жени, Васић се служи ефектним контрастима, али естетичке мотивације за читаоца садржане су и у експресивној улози гласова:
„У једном бићу Бог је спојио опчинитеља и починитеља. Добро и зло. Опсјену и мркосјену. Душу и камен. Њежнокожицу и џелата. Љубавницу и гркљаницу... Младицу и владарицу. Умилницу и заповједницу...Шутљивицу и језичару. Бисерку и звечарку.“(99)
Гласови имају експресивну улогу јер су у вези са изражавањем емоција, дјелују на читаочеву психу и његово естетско биће:
„Не може се сакрити, залијепити, запљувати па растрљати, замазати. Рат оголи човјека. Огули. Објеласа. Откори. Изврати. Изнутри. Извјетри. Обгори. Опрљи. Изврти. Измете...“(197)
Живљење на самој ивици опстанка, у ратном хаосу и стањима самоће и страха доводи Васићеве јунаке до приближавања њиховом природном, биолошком, готово анималном бићу, што се на плану звука манифестује као гласовно подражавање звукова природе – ономатопеје. Ријечи су мелодијски и акустично подударне са садржајем који се њима исказује:
„Нови почиње да муче, као крава из његовог дјетињства. Гладна послије дуге јесење ноћи и јутра на које се газда није одазвао. Дуго и тужно мууууу... Из рова под липом чује се мекетање. Низ линију, даље, почиње лавеж и завијање мачака у доба вељаче. Нови муче као млади јунац.“(123)
Тако се Васићеве идеје и осјећања материјално отјеловљују у звуку.
Да би што вјерније дочарао ситуацију проласка војника кроз минско поље, када су им сва чула напрегнута а сваки звук доживљавају снажније, Васић на плану звука користи струјне и сливене сугласнике којима се постиже најбољи ефекат:
„Кад је видио да је земља обична, шумска, са њему из дјетињства познатом чврстином, још од кад је скупљао суво јесење лишће за зимску марвену простирку, стајао би на то мјесто и чистио за сљедећи корак. Дочепао се жила које су остале на површини пошто је вода одавно спрала хумус.“(78)
Од експресивне и импресивне вриједности фонема долази се са фонетског плана до лексичког и синтаксичког плана на којим се истиче изразита доживљеност као једна од карактеристика Васићевог стила.
Доживљеност се манифестује употребом крњег перфекта и приповједачког презента. Тако се остварује привид временске блискости са оним о чему се прича. Прошлост исказана крњим перфектом, презентом се доводи у садашњост и ствара се привид да се радња одвија пред читаочевим очима. Тако се остварује приближавање писца и читаоца:
„Ноћ је упола, све се смирило. И пси. Радници спавају код кућа, спремају се за сутра.“(10)
„И жене више не плачу за нама кад пођемо. Све се навикло, кад год дођеш кући друга конобарица. Тамо живот тече, а за нас је стао.“(18)
„Зашто то ради кад у селу нема никога, размишљао је много пута, најчешће ноћу у рову. Тада је видио да мисли имају своје собе и зидове о које ударају и враћају се поново на дораду.“(!8)
„ Учинило им се да у небо лете прво кров па полице, бурад и палете.“(45)
„Мобилисали ме овдје у селу.“(50)
„Понеки пут се враћао ноћу, настојао је да уради што више прагова јер се плаћало на комад.“(60)
У роману је заступљена већина различитих врста глаголских облика, што свједочи о Васићевом таленту. Поред презента, перфекта и крњег перфекта, најчешће се употребљавају футур I и императив.
Футур I:
„Шта ће бити кад ово киша раскваси а сунце угрије, смрдиће као и ми кад будемо сви мртви.“(17)
„Она је мислила да је рађање дјетета као вађење неког великог зуба па ће забољети тако да паднеш у несвијест:“(12)
„Кренуо сам овамо и рекао себи да ћу погинути, једном мора доћи ред и на мене.“(14)
„Ко ће доћи до књиге, нисам ја Лорка. Неко ће доћи, неко рећи, зло увијек чека иза угла.“(92
Императив:
Чим је обукао униформу и узео пушку, он као да има наљепницу: пуцај и убиј ме.“(15)
„Чувајте се кад нема опасности, а кад је има, онда не чувај ни себе ни непријатеља.“(16)
„Никад не пуцај у цивила.“(174)
„Ти спавај тамо, топлије ти је.“ (137)
„Продај пушку, купи краву.“(18)
Императив, поготово онај који у споју са другим ријечима добија неко шире упућивачко или сентенцијско значење, такође је један од поступака којим се постиже приближавање писца и читаоца.
Често су у једном одломку заступљени најразноврснији глаголски облици. Они су носиоци динамике и доприносе разбијању монотоније приповиједања:
„Никад не улази у сеоске зграде без бетонске плоче испод крова. Ако те не убије она, убиће те црепови, цигла и рогови. Како да чујем испаљење? Како знам да је то минобацач? Не могу ти објаснити лако, мораш повезивати звукове, мораш стално слушати, али ви не слушате...Зар се чује кад лети? Чује се кад преломи путању...“(29)
У овом одломку смјењују се не само различите врсте глаголских облика него и граматичка лица – прво лице једнине и друго лице једнине и множине, да би се казивање наставило у трећем лицу. Говорећи у другом лицу једнине, Васић као да се обраћа сваком читаоцу понаособ. Писац је искористио стилистичке могућности преплитања различитих граматичких лица чиме се разбија монотонија приповиједања и постиже драматичност.
Истој сврси служе и бројне стилске фигуре, почев од оних на нивоу ријечи до фигура конструкције и мисли. Разумљиво је да епитети не доминирају у роману „Прсти лудих очију“, јер нема ни описа природе нити идиличних слика, а ратници, у својој издвојеничко-искушеничкој судбини, суочени са смрћу, доживљавају природу или као уточиште или као антидом и уклети ђавољи простор. У ријетким описима и епитети су заступљени с мјером:
„Крошње су високе, дебла сива, шума прозрачна. Нема густиша, бујади и шикаре. Шума дише, испод крошњи је рај свјетлости и мира. Лишће затвара застрашујуће пространство небеса, а букови стубови под крошњама, високи и чисто сиви, као женске бутине под свјетлошћу мјесечине која сасјецкано улази у собу заљубљених, понекад могу да учине да се човјек осјећа као у рају.“(57)
„Зраке и сњежило зоре која се пробијала кроз прозоре надјачали су златичасте зраке ватре из фијакера.“(167)
„Када кривудаве бљештаве распуклине неба обасјају зараћену и укоровљену земљу, она изгледа свемирски нестварно.“(176)
„Хладноћа мркозеленог ваздуха била је непомична, непробојна и нијема.“(152)
„Можда су зато врата некада ружичаста. А некада златнонаранџаста. И плавичаста као небеска срећа“(133)
Али посебан изражајни циљ постиже се метафором, почев од оне која је дата у наслову прсти лудих очију, преко сљедећих: невина душа у пјени зла (93); отпливао је низ мрклу воду мјесечине (151); распуклина неба (176); крв стварности (98); шљиве су израњаване (103); прегршти мисли (69); лице од злата (163); капи кише почеле су да се забадају у земљу. (176)
Понекад се Васић служи системом метафора, као кад говори о женском крилу:
„Женско крило му је требало у напону животне радости и трагања за чистом љепотом, њежношћу и разулареношћу. Сада је то само одмориште људског обличја препарираног празнином, крвљу и смрћу. Одмориште уморног живота који није дошао ни до пола пута. Индијски посмртни лежај под небом и звијездама. Лука за протруле барке испуцалих и иструлих једара. Одлагалиште жеља које можда и нису биле људске јер су биле сувише њежне и ванвременске. Кајаоница за гријехе почињене у опсјени и увјерењу да се живот само хода, а да се стварно живи у својим мислима, маштама и ноћима. Гроб слатке душе..“(133)
И ријетке персонификације, као и метафоре, разбијају монолошку монотонију и служе за оживљавање и онеобичавање казивања. Оне немогуће чине могућим:
„Смрт се умиљава као женка.“(70)
„Смрт сигурно прво дође па онда бира с ким да се побрати, коме да уђе у тијело и узме му задњи дах.“(70)
„Ноћ још не доноси вијести о јутру.“(152)
„Шума шути.“(86)
„Дан иде крају.“(82)
„Дрвеће спава усправно, под крошњама.“(98)
„Тишина хрче даљином и тамом.“ .“(98)
„Птице су почеле да дозивају јутро.“(167)
„Небо пуца великим топовима.“(176)
Разумљиво је да у стилу Васићевог романа не доминирају епитети, персонификације, хиперболе, понављања, наглашавања јер све ове фигуре доводе се у везу са „узвишеним стилом и појачавањем значења“.(Велек, Ворен 1974: 214)
Васићев роман приказује голу актуелну стварност, бесмисао рата, а таквом садржају више одговарају стилске фигуре, као што су: поређење, контраст, иронија. Васићев стил приближава се често разговорном, јер сви догађаји се преламају кроз свијест главног јунака, а он је човјек из народа и његови саборци су, такође, мали обични људи.
Зато је Васићева омиљена стилска фигура поређење, и то поређење по једнакости, веома сликовито:
„...јер је тај руски митраљез, кога су произвеле србијанске фабрике, гутао муницију као бунар кишу.“(34)
„...људи су само лежали иза плитке живице, под брдом, као сардине за заливање уљем и конзервирање.“(40)
„Неца је имала дуге ноге, дуги танки стомак, дуге руке и прсте, очи, смеђе, као два дивља давно припитомљена кестена који се осмјехују чим погледају...“(67)
„Или као да је гвоздени воз неко божанство, због нечега тренутно сишло на земљу, па захтијева поштовање.“(79)
„...сва утрнула рукама милује главу Новог у свом крилу као срна кад лиже новоотељено лане...“(167)
„Шљиве су израњаване толико да је чудо да се нису осушиле. По њима кврге као да имају рак“(103)
„...изгледао је хладно и дрвено као стогодишњи храст.“(107)
„Гледајући је, с пода, како одлази, гола под мајицом, изгледала му је висока као јабланови, витка као лијеска, заводљива као оцвали багрем прољетним пчелама.“(123)
Често је поређење дио фразеологије разговорног стила: лијепа као бог (163); израњавана душа као окорак цијелог љета на сунцу (120); Извјештио се у провлачењу кроз тунел као мрмак у балегарнику (114) ; Под крушком је био као на пању за вријеме крмокоља (89); Ко љеб је намазан мармеладом од дуња. (163)
Једна од најбитнијих одредница Васићевог стила јесте структура реченице. По схватању Милоша Ковачевића „структура реченице одаје и вреднује приповједача“. (Ковачевић 2006: 34)
Предуго би трајало набрајање свих стилистичких појава на синтаксичком нивоу. Ипак, најфреквентније су оне које се односе на изоловање сегмената као посебних реченица, поремећаје у реду реченица у оквиру сложене реченице и честу употребу елиптичне реченице, напоредних конструкција , упитне, безличне и пасивне реченице. Све те појаве доприносе напетости казивања, спречавају миран тон реченице и монотону интонацију, а самим тим читаочева пажња никад не слаби.
Изоловани сегменти функционишу као посебне реченице , иако често непотпуне, као издвојени дио текста, као најава онога што слиједи, кратак опис ситуација и догађаја. Оне се не могу схватити као прави наслови поглавља, мада, у неку руку, могу и то да буду јер поглавља и нису на други начин одвојена нити означена бројевима:
„Опет корак за кораком.
Од смрти или према смрти.
Дан иде крају.“(82)
„Нигдје мјесеца, нигдје пукотине у облацима.
Непомична тишина послије кише.“(178)
Честа је инверзија која индицира стилску појаву, односно отклон од уобичајеног реда реченица унутар сложене, који у нашој свијести фигурира као норма. Међутим, статистички гледано у језику су толико чести случајеви инверзије да се они могу сматрати нормом, а уобичајени ред отклоном. М . Солар за ову појаву каже: „Поступак инверзије у пјесништву толико је чест да се могу постићи одређени ефекти чак и намјерним одустајањем од очекиване инверзије.“(Солар 1977: 70)
У роману Рајка Васића најчешће је заступљена темпорална реченица у инверзији:
„Када је дан завршен, Стоја је помогла да се вечера постави и нова ракија изнесе.“ (10)
„Чим је експлодирала, борци из рова...истрчали су на насип.“(56)
Када му је понекад неко дао неку папирну парицу, Комарац их је крио у своје књиге“...(23)
„ Кад је свануло, очи су му биле отворене, уста шутећа.“(48)
Елипса је “фигура конструкције којом се испушта понека реч, али тако да нимало не шкоди разумевању реченице“. (Јовановић 1972: 49)
Елиптична реченица честа је у изолованим сегментима текста, али и у самом тексту када то посебна динамика догађања захтијева: „Дише. Пуцај, Нови. Нема страха. Нема ништа. Само пуцај. Хладно ми је, готово је.“(76)
Писац подражава тон усменог причаоца, догађаје у причи приближава што непосредније, као да се одигравају у тренутку причања, реченица је више говорна, подређена законитостима говорења. Говорном језику, па тако и Васићевом казивању, нису својствене дуге сложене реченице са испреметаним редом компонената. Доминирају просте и проширене реченице, а од сложених, углавном оне једноструко сложене. Преовладавају реченице у којима је заступљена напоредност, како унутар проширене реченице, тако и унутар сложене реченице. То даје казивању посебан ритам и постиже се истицање неких елемената. Напоредне синтагме и реченице резултат су хтијења да се што више види и да се прецизније конкретизују предмети и духовни свијет. Напоредне конструкције су пар или низ сродних запажања појединости, а да би се оне оформиле потребно је више запажених података, а најмање два. Сусрет са појавама и стварима постаје испитивачки. Напоредност преноси и изражава одређену емоцију и узбуђење, а да би се остварио што јачи ефекат често се у набрајањима изоставља везник, дакле, јавља се и стилска фигура асиндетон. Напоредност запажамо у сљедећим примјерима:
„То доводи до прехладе, кашљања или кихања.“(96)
„Није гледао на куће, насеља или могућност да га неко спази.“(98)
„Нема умивања, протезања, бријања, облачења и обувања.“(101)
„Остало је у ранцу, таблете и мали апарат за пречишћавање воде, витаминска исхрана, ножић, жилет, силк, канап, свјетиљка, клијешта за жицу, клијешта за орезивање воћака, завоји, таблете, прашак за ране, муниција.“(100)
„Дјевојка поново пребаци руку преко Новог и онда прогледа.“(94)
„Али послије, кад се замомчио, није пио, није пушио, није коло играо, није пара имао.“(97)
Упитне реченице често прелазе у реторичка питања. Она доприносе оживљавању ситуације говорења и успостављању присније релације између писца и реципијента. Реторичко питање, као фигура мисли, подстиче размишљање, намеће рјешење и сугестивније је од директног питања:
„Да ли је успјех само остати жив?
Да ли је добро ако толики људи изгину?“(16)
„Да ли убијање може да постане навика? Да ли се убијање мора правдати?“(127)
Говорећи о Новом који је везан за конкретно историјско вријеме и одређени простор, Васић, као и сваки велики писац, настоји да у том лику отјелотвори суштинскија својства људске природе. У изузетним суровим околностима и суочењима са смрћу, откривају се дубља својства лика, биолошка и разумска, рушилачка и племенита. Тако је рат само оквир у коме се одиграва шира егзистенцијална драма. Томе уопштавању и имперсоналности доприноси честа употреба безличних и пасивних реченица у којима је стварни агенс потиснут, прећутан или одстрањен, па се тако њихово значење шири. На овај начин се још једном остварује хармонија језичких израза са идејом коју преносе и контекстом у коме су употријебљени.
Примјери безличних реченица:
„Бацање цигле је тежак цигларски посао иако га нема лаког.“(8)
„Доктору се није ишло.“(9)
„До ретка гдје се баца трчи се.“(9)
„Најбоље се не изувати ни кад лежиш.“(28)
„Требало је исјећи и навући балване на насип.“(33)
„Из поштовања се не смије показати присност.“(55)
„У рату се не ратује за живот него за смрт.“(202)
Примјери пасивних реченица:
„Чини се да стазе нису кориштене.“(201)
„До сумрака линија ће бити пресељена.“(204)
„Та радна ракија је посебно прављена, не смије бити јака..“(10)
„Ти догађаји су послије читаве зиме препричавани по селу и сви су их знали до у танчине, као да су сами били бацани у блато.“(8)
Тако је Васић у свом роману остварио специфичну актуелизацију и комбинацију језичких јединица која се уочава и на фонетском, и на морфолошком, и на синтаксичком плану. Експресивна својства и стилогеност језичких појава у роману, ипак се не исцрпљују датим примјерима. Неко ново истраживање могло би се односити на еротске елементе у роману, функцију псовке, ласцивних и вулгарних израза, разговорне фразе, архаизама, неологизама и дијалектизама, а то би захтијевало више времена и простора.
У модерном роману, као жанру неограничених могућности, писац Рајко Васић мајсторски проговара о прошлом животу, дјетињству главног јунака, садашњем животу у рату и универзалном смислу исприповиједаног живота, неким општим медитацијама о женској љепоти, о смрти, избјеглиштву, диобама, о војсци, чиме се приближава роману есеју као што је роман „Прољећа Ивана Галеба“ Владана Денице.
Извор
Рајко Васић, Прсти лудих очију, Бања Лука – Београд, Задужбина Петар Кочић, 2009.
Литература
Велек, Ворен 1974: Р. Велек, О. Ворен, Теорија књижевности, Београд: Нолит.
Вуковић 2000: Н. Вуковић, Путеви стилистичке идеје, Подгорица – Никшић: Јасен.
Ђурчинов, Кољевић и др. 1981: М. Ђурчинов, Н.Кољевић и др., Модерна тумачења књижевности, Сарајево: Свјетлост.
Живковић 1997: Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности III, Београд: Просвета.
Јањић 2009: Ј. Јањић, Будимо људи, Нови Сад: Будућност.
Јовановић 1972: С. Јовановић, Речник књижевних израза, Београд: Издавачко-графички завод.
Ковачевић 1995: М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Никшић: Унирекс.
Koвачевић 2006: М. Ковачевић, Списи о стилу и језику, Бања Лука: Библиотека Освјетљења.
Лешић 1987: З. Лешић, Језик и књижевно дјело, Сарајево: Свјетлост.
Прањић 1985: К. Прањић , Језик и књижевно дјело, Београд: Нова просвета.
Солар 1977: М. Солар, Теорија књижевности, Загреб: Школска књига.
Франгеш 1986: И. Франгеш, Нове стилистичке студије, Загреб: Глобус.
Роман који је био једна од тема на научном скупу којег је организовао Филозофски факултет Пале. Захвалан сам за мени веома драгоцјену анализу.
Бранка Р. Брчкало
Катедра за српски језик и књижевност
Филозофски факултет Пале
Универзитет у Источном Сарајеву
ОСОБЕНОСТИ РОМАНА „ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ“ РАЈКА ВАСИЋА
Aпстракт: У раду се анализирају елементи структуре романа „Прсти лудих очију“ Рајка Васића, као што су грађа, тема, мотиви, фабула, ликови, идеје, функција наратора, композиција, језик и стил казивања. Такође се настоји показати зашто се ово књижевно дјело сматра модерним антиратним романом и романом тока свијести. Стилистичком анализом се покушавају истаћи важније естетске вриједности романа.
Кључне ријечи: структура, стилско- језичке особености, антиратни и модерни роман и роман тока свијести.
„Бити човек, то није лако ни међу људима,
а камоли међу нељудима, али је могуће.“
Патријарх Павле
Када се 2009. године појавио роман „Прсти лудих очију“ Рајка Васића, као његово прво књижевно дјело у односу на новинске и политичке коментаре које је до тада објављивао, изазвао је велико интересовање читалачке публике. Роман је написан у вријеме када је аутор већ са извјесне временске дистанце могао да сагледа трагична дешавања с краја 20. вијека у Босни и Херцеговини – рат, хиљаде страдалих и прогнаних, рушење многих светиња, разарање српског духовног бића, разне притиске из свијета, погрешне потезе власти који су готово доводили народ до самоуништења и националног понижења.
О мотивима за писање романа сам аутор каже: „Било ми је добро да то избацим из главе јер ми је постало претешко живјети са тим својим ликовима... Надам се да сам успио дочарати судбину малог човјека овдашњих простора, који се рађа у сиромаштву и завршава свој живот у рату.“
С обзиром на то да овај модерни антиратни роман говори о губитку разума и људскости у ратним временима, као његов мото могле би послужити ријечи патријарха Павла: „Човек мора да се брани од зла, али никада као нечовек.“ (Јањић 2009: 168)
Пажњу читалаца при појављивању романа привукла је асоцијативна моћ његовог наслова. Магична формула која објашњава наслов а и тематику романа крије се у сљедећим ријечима:
„Неки други ум нама у рату говори шта да радимо. Неки други ум види гдје смо и у каквом смо стању. Неке друге очи то гледају, а ми смо само прсти који раде оно што те очи виде и ум каже. То су луде очи. А ми немамо снаге да се одупремо. Ако се одупремо, потписали смо смртну пресуду. И на другој страни има неко ко пуца на миг лудих очију.“(46)
Прсти лудих очију асоцирају на слијепе вође, али и на њихове послушнике и извршиоце наредби, прсте на обарачу који убијају да не би били убијени – тако и сами постају убице.
Тема романа је, дакле, рат, овај наш посљедњи. Ово дјело показује како се много коришћеним темама може ипак прићи на нов начин. У томе је изузетност и специфичност теме рата као друштвене појаве и суочења са смрћу.
Ратну тему неминовно прати и етичко тумачење иманентне правде, као што је то случај и код ранијих писаца, попут Његоша, Црњанског и Андрића. Ратни хаос, нељудске околности живота стављају јунаке романа пред трострука искушења, искушења да одрже живот, морал и идејну чистоту. Зато Васићевом роману треба приступити са позиција о којима говори Драгиша Живковић: „У велика дела се улази, као у бескрајне и величанствене пећине, годинама, откидајући комад по комад непознатог и износећи га на светлост критичке савести и сазнања.“(Живковић 1997: 48)
Специфичан карактер овог романсијерског дјела је да апсорбује садржаје садашњости и трансформише их, говорећи не само о сукобу међу народима, међу људима, него и о сукобу у човјеку самом. Како говораше Његошев јунак Игуман Стефан:
„Нико срећан, а нико довољан,
Нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
Гледа мајмун себе у зрцало!“
Радња романа сведена је једино на вријеме излажења и залажења сунца – „од заода до преода“ - док се све остало изражава сјећањима, унутрашњим монолозима и дијалозима. Отвара се на тај начин проблем субјективног времена у односу према оптшим токовима живота.
Главни јунак романа готово је безимен, нико не зна његово право име него само надимак Нови, а тако га зову да ли зато „што је нов дошао у јединицу или зато што је са собом стално носио неке новине и читао“. Уочљиво је одсуство именовања и осталих ликова, те се они појављују под надимцима Жак, Ландро, Главобољац, Жућо, Мргуд или само Дјед, а оваквим обезличавањем се истиче сплет околности као могућа свеопшта људса ситуација. Нови трага за смислом и рјешењем у општој пометености и беспомоћности човјека у рату:
„Лудило улази у нас... На неком се не види. Али, стићи ће га. Макар послије рата. Са лудих очију, које су почеле рат, сад прелази на нас... Али шта вриједи рат ако не идеш напријед. Излудићемо од овог стајања у земљи. Не видим шта смо добили? Шта су добиле луде очи? Шта су луде очи? То су они који су смислили и организовали рат. Има их много . И странци и наши.“(194-195)
Свако упињање да се сачува глава и здрава памет личи узалудности покушаја, а извитопереност свијести и деформисаност личности скоро су неизбјежни:
„То више није људско биће из предратног живота које је знало да се опије, да се одушеви само због неке невидљиве љепоте. Одвикавање од природног живота сишло је с пута у неизгледне врлути са којих је тешко наћи пут повратка.“(189)
...„Смијех пролази мимо њега. Он не налази разлоге“.(189)
Изгубљеност, напуштеност, усамљеност човјека у свијету сличном лавиринту, немогућност приближавања човјека и смисла, човјека и човјека, човјека и Бога, све су то одреднице које карактеришу ликове овог романа:
„Сам у киши. То је права самоћа. Опкољен сам. Нико ми сада неће доћи, ни дивља звијер, ни мрзник ни пријатељ драг“ (176), експонтовски вапи главни јунак Нови.
Његово размишљање о ратовима, бившим и садашњим, изазива осјећање безнађа, промашености, бесперспективности и неправде коју носи живот:
„А ратовали смо свуда, по цијелој Европи. Најчешће за маглу и друге. Сад смо дошли дотле да ратујемо за овај комадић земље, да можемо да преживимо . . . на крају нико више не зна зашто се убија. Зашто бих ја размишљао? Свака глава плаћа неку будалу.“(187)
А у ратовима највише страдају мали, небитни, скрајнути људи. Главни јунак Нови није могао да се помири са „безразложним понижењем ситног живота“.
„Рат је велика куглана у којој се котрљају људске главе.“(47)
„За рат држава даје, топове, богати дају волове, а сиротиња даје синове“.(28)
Већ поменутим својсвима модерног романа као што су: модерност проблематике, присуство субјективног времена, унутрашњи монолог, моралне дилеме човјека савеменог доба, отуђење, усамљеност, унутрашња драма, придружује се и најважније својство, а то је нови положај приповједача и личности у њему, нова функција наратора, лика и језика у његовој структури. Иако је роман писан у ер-форми ипак се сви догађаји и казивања преламају кроз свијест главног јунака Новог. Његов говор је понекад жаргонски, испуњен псовкама, као одбрамбеним механизмом у патњама и беспућу. Интроспективно посматрање проживљеног је пут који пролази главни јунак овог сложеног романа. Асоцијације отварају могућност да књижевни текст буде мозаички изграђен. Праве границе између казивања у 3. лицу и унутрашњег монолога, као и дијалога нема. Дијалог се не обиљежава никаквим правописним знацима, ни цртом ни наводницима него се све слива у један јединствен ток казивања, што опет указује на роман тока свијести. Тако је постигнута неограничена слобода приповједача да обликује јунаке, радњу и композицију, јер догађаје саопштава неко други, пратећи сопствени ток мисли.
У композиционом смислу роман је дат као јединствена цјелина, без подјеле на поглавља.
Ипак, аутор је приступио извлачењу у поднаслове сржи збивања у свакој наредној цјелини. Поднаслови су дати као вертикални низ кратких реченица. Сличан поступак извлачења поднаслова сусреће се у роману „Сеобе“ Милоша Црњанског.
Такав низ реченица налазимо одмах иза уводног казивања:
„Стоја је требала родити.
Нико не зна када,
Доктору се није ишло“.(9)
Вертикални низ исказа понекад подсјећа на лирску прозу, мале декриптивне слике:
„Почињала је јесен.
Букова шума је прва осјети.
Стари буквици дају шуми праву чистоту“.(57)
Лирске слике, иако ријетке у роману, веома су сугестивне:
„Крошње су високе, дебла сива, шума прозрачна. Нема густиша, бујади и шикаре. Шума дише. Испод крошњи је рај свјетлости и мира. Лишће затвара застрашујуће пространство небеса, а букови стубови под крошњама, високи и чисто сиви, као женске бутине под свјетлошћу мјесечине која сасјецкано улази у собу заљубљених, понекад могу да учине да се човјек осјећа као у рају. Бесмртан. Довољно је само да хода и да зна да је жив.“(57)
Радња романа дешава се на познатим ратиштима: у Посавини, на Озрену, Требави, око Модриче и Добоја, на ничијој земљи, по минираним врлетима, спаљеним и опљачканим српским, муслиманским и хрватским селима, како Нови каже у својој пјесми - апострофи:
„Посавино, Вукојебино, Земљурино, Змијурино, Блатурино, што ме ждереш од ногу, а небо од бога, Посавино, Мочварино, Жабокречино, Балегаро, Коњаро, Рако, што ме вучеш, а од Бога отимаш“. (17)
У пјесми је дата својеврсна филозофија апсурда коју главни јунак објашњава овако: „Значи да се земља бори са Богом око нас – добри смо будући мртваци. Сви су нас оставили. Ми смо мртви, само што ходамо“.(17)
И опет оно осјећање животне неправде: „Нећеш се вратити жив, а они ће зарадити паре“. (18)
. . . „Како да се вратим, да их гледам и живим с њима, а знам што су радили и како су зарадили?“(63)
Роман говори о групи војника који пролазе кроз ратни пакао. Нови, који се истиче изузетном интелигенцијом, способношћу и храброшћу успјешно води групу кроз све акције. У једном засеоку проналази муслиманску дјевојку Белкису, беспомоћну сиротицу, која страхује да ће је војници обешчастити. Нови је поведе са собом, опчињен њеном невиношћу и кроткошћу. Чува је и штити од свих невоља и међу њима се јавља неки чудни однос – зависности, привржености, повјерења, пажње и љубави, Белкиса никада до тада није видјела Србе.
Нови зато, размишљајући о бесмислу рата, каже:
„Каква је сила тих лудих очију да ме дотјерају овдје да заробљавам и убијам оне који никад нису видјели Србе“.(63)
О разорној моћи рата која уништава све што су људи вијековима стварали он каже:
„Кад би могли измислити смјесу разорне снаге у малој количини, па да у џеповима носиш неколико пакетића за неколико мостова или солитера. То би био проналазак. Проналазак бесмисла. Људи годинама граде нешто, а ја срушим за једну секунду. То је једина видљива особина новог времена. Данас више рушимо него што су генерације прије нас изградиле“.(145)
Из таквих размишљања јавља се осјећање очаја и отуђености од људи:
„Нећу да видим никога. Све што рат више одмиче, људи су ми све тежи, све теже ми је да их гледам“ . . . И ако побиједимо шта сам? Нико и ништа. Убица. Рат не даје живе хероје. Само мртве. Живи хероји су опасни по оне који нису били хероји“.(149)
Моралне дилеме доводе главног јунака до потпуног клонућа у ситуацији кад треба да пресуди да ли да остави војника Стевана, коме су одбијене обје ноге, или да га убије како се не би патио јер нема наде за његово избављење:
„Шта год да урадим, теретиће ме. Ако одем, морам до краја живота мислити како је умро Стеван. Ако му оставим оружје да се убије, нисам му помогао, на њега сам бацио терет самоубиства.“(74)
Нови је, као и већина јунака савремених романа, располућена и испамећена личност. Он је као Ладо Тајовић или Вук Исакович:
„У рату сам постао дупли човјек. Један онај из мира и један онај из рата. Онај из мира је у почетку водио овог из рата. Мислио за њега, бринуо се о њему, чувао му главу. Онда је овај из рата одрастао, сазрио, научио да ратује, да пуца из свега што нађе, да убија и не гледа, и одбацио је оног из мира. Сад онај из мира скакуће за овим из рата, ко сироче, не зна куда ће, не може да га стигне, постао је мали.“(51)
Али, ма колико разорен, психички и физички, Нови у себи носи оно сањано и жељено, још од дјечијих и младићких дана, дана тешких, трауматичних, проведених у крајњој материјалној биједи, неухрањености, изложености подсмијеху дјечије руље и унижености људског бића. Носи сан о малој људској срећи, чежњу да се скраси у топлом женском крилу:
„Све би дао да је једном имао искрено крило као јастук, као простирку, као колијевку, као топлоту пјене ускипјелог и скоро охлађеног млијека, као гнијездо ластавичије топлоте, мекоте и чврстине.“(133)
Зато Нови према Белкиси поступа најпоштеније и најбоље, без интереса и подвала, без пожуде и дивље страсти, што би се могло очекивати с обзиром на ратне прилике и близину два тијела у дугим ноћима. Нови успијева да еротски набој и сублимирану њежност облагороди и рационално контролише како не би повриједио кротку дјевојку и угрозио њену сигурност.
То је трагање за чистотом, љепотом и њежношћу које је тако мало било у његовом животу, чак и у напону животне радости, јер су сусрети са женама које су га тада опсједале били дивљи и похотни. Сада, послије свих мучних слика из рата, не преостаје му ни сан.
Белкису предаје мировњацима, како би је послали у Шведску. Тако јој даје могућност да крене својом судбинском стазом, а да јој он, оптерећен гријехом, не буде на путу остварења среће. Одриче се љубави која би могла да испуни његов живот јер му Белкиса пружа вјерност беспомоћне животињице која се привила уз њега у својој безазлености и невиности.
„Којој да кажем да је волим? Кога волиш, а убијаш људе низашта. Како бих могао Секи (Белкиси) да кажем ноћу, кад ме буду прогонили они које сам убио и они који су гинули крај мене, да је волим. Како би могла да ми вјерује?“(197)
Зато, када се рат заврши, прекаљени, жилави ратник, између живота, љубави и смрти бира ово посљедње – одлазећи у минско поље када то више није морао да чини. Тако нестаје безимени јунак, у дјетињству га зваше Комарац због неухрањености, у рату Нови. Нико га није пронашао, нико га није ни тражио. Он је симбол свих оних безимених, а храбрих који, страхујући да су у рату постали нељуди и изгубили идентитет бирају смрт, као виши смисао од оног који им нуди живот у миру.
Никола Вуколић за Васића каже, у предговору романа, да „он никога не идеализира и не сатанизује“, а „везаност за тле писац наглашава локалном бојом говора, те спомињањем или критиковањем челних људи, њихових погрешних прорачуна, обећања без покрића, себичних потеза, горким коментарисањем оних са прве линије на рачун криминализације друштва у којем једни гину, а други се богате.“
Из језичко-стилског богатства овог романа тешко је издвојити оно најупечатљивије. Васићево казивање одликује се посебном експресивношћу, наглашеним звуковним слојем из кога произилази значење. Звуковни слој је интегрални фактор естетичког дјеловања на реципијента. Говорећи о жени, Васић се служи ефектним контрастима, али естетичке мотивације за читаоца садржане су и у експресивној улози гласова:
„У једном бићу Бог је спојио опчинитеља и починитеља. Добро и зло. Опсјену и мркосјену. Душу и камен. Њежнокожицу и џелата. Љубавницу и гркљаницу... Младицу и владарицу. Умилницу и заповједницу...Шутљивицу и језичару. Бисерку и звечарку.“(99)
Гласови имају експресивну улогу јер су у вези са изражавањем емоција, дјелују на читаочеву психу и његово естетско биће:
„Не може се сакрити, залијепити, запљувати па растрљати, замазати. Рат оголи човјека. Огули. Објеласа. Откори. Изврати. Изнутри. Извјетри. Обгори. Опрљи. Изврти. Измете...“(197)
Живљење на самој ивици опстанка, у ратном хаосу и стањима самоће и страха доводи Васићеве јунаке до приближавања њиховом природном, биолошком, готово анималном бићу, што се на плану звука манифестује као гласовно подражавање звукова природе – ономатопеје. Ријечи су мелодијски и акустично подударне са садржајем који се њима исказује:
„Нови почиње да муче, као крава из његовог дјетињства. Гладна послије дуге јесење ноћи и јутра на које се газда није одазвао. Дуго и тужно мууууу... Из рова под липом чује се мекетање. Низ линију, даље, почиње лавеж и завијање мачака у доба вељаче. Нови муче као млади јунац.“(123)
Тако се Васићеве идеје и осјећања материјално отјеловљују у звуку.
Да би што вјерније дочарао ситуацију проласка војника кроз минско поље, када су им сва чула напрегнута а сваки звук доживљавају снажније, Васић на плану звука користи струјне и сливене сугласнике којима се постиже најбољи ефекат:
„Кад је видио да је земља обична, шумска, са њему из дјетињства познатом чврстином, још од кад је скупљао суво јесење лишће за зимску марвену простирку, стајао би на то мјесто и чистио за сљедећи корак. Дочепао се жила које су остале на површини пошто је вода одавно спрала хумус.“(78)
Од експресивне и импресивне вриједности фонема долази се са фонетског плана до лексичког и синтаксичког плана на којим се истиче изразита доживљеност као једна од карактеристика Васићевог стила.
Доживљеност се манифестује употребом крњег перфекта и приповједачког презента. Тако се остварује привид временске блискости са оним о чему се прича. Прошлост исказана крњим перфектом, презентом се доводи у садашњост и ствара се привид да се радња одвија пред читаочевим очима. Тако се остварује приближавање писца и читаоца:
„Ноћ је упола, све се смирило. И пси. Радници спавају код кућа, спремају се за сутра.“(10)
„И жене више не плачу за нама кад пођемо. Све се навикло, кад год дођеш кући друга конобарица. Тамо живот тече, а за нас је стао.“(18)
„Зашто то ради кад у селу нема никога, размишљао је много пута, најчешће ноћу у рову. Тада је видио да мисли имају своје собе и зидове о које ударају и враћају се поново на дораду.“(!8)
„ Учинило им се да у небо лете прво кров па полице, бурад и палете.“(45)
„Мобилисали ме овдје у селу.“(50)
„Понеки пут се враћао ноћу, настојао је да уради што више прагова јер се плаћало на комад.“(60)
У роману је заступљена већина различитих врста глаголских облика, што свједочи о Васићевом таленту. Поред презента, перфекта и крњег перфекта, најчешће се употребљавају футур I и императив.
Футур I:
„Шта ће бити кад ово киша раскваси а сунце угрије, смрдиће као и ми кад будемо сви мртви.“(17)
„Она је мислила да је рађање дјетета као вађење неког великог зуба па ће забољети тако да паднеш у несвијест:“(12)
„Кренуо сам овамо и рекао себи да ћу погинути, једном мора доћи ред и на мене.“(14)
„Ко ће доћи до књиге, нисам ја Лорка. Неко ће доћи, неко рећи, зло увијек чека иза угла.“(92
Императив:
Чим је обукао униформу и узео пушку, он као да има наљепницу: пуцај и убиј ме.“(15)
„Чувајте се кад нема опасности, а кад је има, онда не чувај ни себе ни непријатеља.“(16)
„Никад не пуцај у цивила.“(174)
„Ти спавај тамо, топлије ти је.“ (137)
„Продај пушку, купи краву.“(18)
Императив, поготово онај који у споју са другим ријечима добија неко шире упућивачко или сентенцијско значење, такође је један од поступака којим се постиже приближавање писца и читаоца.
Често су у једном одломку заступљени најразноврснији глаголски облици. Они су носиоци динамике и доприносе разбијању монотоније приповиједања:
„Никад не улази у сеоске зграде без бетонске плоче испод крова. Ако те не убије она, убиће те црепови, цигла и рогови. Како да чујем испаљење? Како знам да је то минобацач? Не могу ти објаснити лако, мораш повезивати звукове, мораш стално слушати, али ви не слушате...Зар се чује кад лети? Чује се кад преломи путању...“(29)
У овом одломку смјењују се не само различите врсте глаголских облика него и граматичка лица – прво лице једнине и друго лице једнине и множине, да би се казивање наставило у трећем лицу. Говорећи у другом лицу једнине, Васић као да се обраћа сваком читаоцу понаособ. Писац је искористио стилистичке могућности преплитања различитих граматичких лица чиме се разбија монотонија приповиједања и постиже драматичност.
Истој сврси служе и бројне стилске фигуре, почев од оних на нивоу ријечи до фигура конструкције и мисли. Разумљиво је да епитети не доминирају у роману „Прсти лудих очију“, јер нема ни описа природе нити идиличних слика, а ратници, у својој издвојеничко-искушеничкој судбини, суочени са смрћу, доживљавају природу или као уточиште или као антидом и уклети ђавољи простор. У ријетким описима и епитети су заступљени с мјером:
„Крошње су високе, дебла сива, шума прозрачна. Нема густиша, бујади и шикаре. Шума дише, испод крошњи је рај свјетлости и мира. Лишће затвара застрашујуће пространство небеса, а букови стубови под крошњама, високи и чисто сиви, као женске бутине под свјетлошћу мјесечине која сасјецкано улази у собу заљубљених, понекад могу да учине да се човјек осјећа као у рају.“(57)
„Зраке и сњежило зоре која се пробијала кроз прозоре надјачали су златичасте зраке ватре из фијакера.“(167)
„Када кривудаве бљештаве распуклине неба обасјају зараћену и укоровљену земљу, она изгледа свемирски нестварно.“(176)
„Хладноћа мркозеленог ваздуха била је непомична, непробојна и нијема.“(152)
„Можда су зато врата некада ружичаста. А некада златнонаранџаста. И плавичаста као небеска срећа“(133)
Али посебан изражајни циљ постиже се метафором, почев од оне која је дата у наслову прсти лудих очију, преко сљедећих: невина душа у пјени зла (93); отпливао је низ мрклу воду мјесечине (151); распуклина неба (176); крв стварности (98); шљиве су израњаване (103); прегршти мисли (69); лице од злата (163); капи кише почеле су да се забадају у земљу. (176)
Понекад се Васић служи системом метафора, као кад говори о женском крилу:
„Женско крило му је требало у напону животне радости и трагања за чистом љепотом, њежношћу и разулареношћу. Сада је то само одмориште људског обличја препарираног празнином, крвљу и смрћу. Одмориште уморног живота који није дошао ни до пола пута. Индијски посмртни лежај под небом и звијездама. Лука за протруле барке испуцалих и иструлих једара. Одлагалиште жеља које можда и нису биле људске јер су биле сувише њежне и ванвременске. Кајаоница за гријехе почињене у опсјени и увјерењу да се живот само хода, а да се стварно живи у својим мислима, маштама и ноћима. Гроб слатке душе..“(133)
И ријетке персонификације, као и метафоре, разбијају монолошку монотонију и служе за оживљавање и онеобичавање казивања. Оне немогуће чине могућим:
„Смрт се умиљава као женка.“(70)
„Смрт сигурно прво дође па онда бира с ким да се побрати, коме да уђе у тијело и узме му задњи дах.“(70)
„Ноћ још не доноси вијести о јутру.“(152)
„Шума шути.“(86)
„Дан иде крају.“(82)
„Дрвеће спава усправно, под крошњама.“(98)
„Тишина хрче даљином и тамом.“ .“(98)
„Птице су почеле да дозивају јутро.“(167)
„Небо пуца великим топовима.“(176)
Разумљиво је да у стилу Васићевог романа не доминирају епитети, персонификације, хиперболе, понављања, наглашавања јер све ове фигуре доводе се у везу са „узвишеним стилом и појачавањем значења“.(Велек, Ворен 1974: 214)
Васићев роман приказује голу актуелну стварност, бесмисао рата, а таквом садржају више одговарају стилске фигуре, као што су: поређење, контраст, иронија. Васићев стил приближава се често разговорном, јер сви догађаји се преламају кроз свијест главног јунака, а он је човјек из народа и његови саборци су, такође, мали обични људи.
Зато је Васићева омиљена стилска фигура поређење, и то поређење по једнакости, веома сликовито:
„...јер је тај руски митраљез, кога су произвеле србијанске фабрике, гутао муницију као бунар кишу.“(34)
„...људи су само лежали иза плитке живице, под брдом, као сардине за заливање уљем и конзервирање.“(40)
„Неца је имала дуге ноге, дуги танки стомак, дуге руке и прсте, очи, смеђе, као два дивља давно припитомљена кестена који се осмјехују чим погледају...“(67)
„Или као да је гвоздени воз неко божанство, због нечега тренутно сишло на земљу, па захтијева поштовање.“(79)
„...сва утрнула рукама милује главу Новог у свом крилу као срна кад лиже новоотељено лане...“(167)
„Шљиве су израњаване толико да је чудо да се нису осушиле. По њима кврге као да имају рак“(103)
„...изгледао је хладно и дрвено као стогодишњи храст.“(107)
„Гледајући је, с пода, како одлази, гола под мајицом, изгледала му је висока као јабланови, витка као лијеска, заводљива као оцвали багрем прољетним пчелама.“(123)
Често је поређење дио фразеологије разговорног стила: лијепа као бог (163); израњавана душа као окорак цијелог љета на сунцу (120); Извјештио се у провлачењу кроз тунел као мрмак у балегарнику (114) ; Под крушком је био као на пању за вријеме крмокоља (89); Ко љеб је намазан мармеладом од дуња. (163)
Једна од најбитнијих одредница Васићевог стила јесте структура реченице. По схватању Милоша Ковачевића „структура реченице одаје и вреднује приповједача“. (Ковачевић 2006: 34)
Предуго би трајало набрајање свих стилистичких појава на синтаксичком нивоу. Ипак, најфреквентније су оне које се односе на изоловање сегмената као посебних реченица, поремећаје у реду реченица у оквиру сложене реченице и честу употребу елиптичне реченице, напоредних конструкција , упитне, безличне и пасивне реченице. Све те појаве доприносе напетости казивања, спречавају миран тон реченице и монотону интонацију, а самим тим читаочева пажња никад не слаби.
Изоловани сегменти функционишу као посебне реченице , иако често непотпуне, као издвојени дио текста, као најава онога што слиједи, кратак опис ситуација и догађаја. Оне се не могу схватити као прави наслови поглавља, мада, у неку руку, могу и то да буду јер поглавља и нису на други начин одвојена нити означена бројевима:
„Опет корак за кораком.
Од смрти или према смрти.
Дан иде крају.“(82)
„Нигдје мјесеца, нигдје пукотине у облацима.
Непомична тишина послије кише.“(178)
Честа је инверзија која индицира стилску појаву, односно отклон од уобичајеног реда реченица унутар сложене, који у нашој свијести фигурира као норма. Међутим, статистички гледано у језику су толико чести случајеви инверзије да се они могу сматрати нормом, а уобичајени ред отклоном. М . Солар за ову појаву каже: „Поступак инверзије у пјесништву толико је чест да се могу постићи одређени ефекти чак и намјерним одустајањем од очекиване инверзије.“(Солар 1977: 70)
У роману Рајка Васића најчешће је заступљена темпорална реченица у инверзији:
„Када је дан завршен, Стоја је помогла да се вечера постави и нова ракија изнесе.“ (10)
„Чим је експлодирала, борци из рова...истрчали су на насип.“(56)
Када му је понекад неко дао неку папирну парицу, Комарац их је крио у своје књиге“...(23)
„ Кад је свануло, очи су му биле отворене, уста шутећа.“(48)
Елипса је “фигура конструкције којом се испушта понека реч, али тако да нимало не шкоди разумевању реченице“. (Јовановић 1972: 49)
Елиптична реченица честа је у изолованим сегментима текста, али и у самом тексту када то посебна динамика догађања захтијева: „Дише. Пуцај, Нови. Нема страха. Нема ништа. Само пуцај. Хладно ми је, готово је.“(76)
Писац подражава тон усменог причаоца, догађаје у причи приближава што непосредније, као да се одигравају у тренутку причања, реченица је више говорна, подређена законитостима говорења. Говорном језику, па тако и Васићевом казивању, нису својствене дуге сложене реченице са испреметаним редом компонената. Доминирају просте и проширене реченице, а од сложених, углавном оне једноструко сложене. Преовладавају реченице у којима је заступљена напоредност, како унутар проширене реченице, тако и унутар сложене реченице. То даје казивању посебан ритам и постиже се истицање неких елемената. Напоредне синтагме и реченице резултат су хтијења да се што више види и да се прецизније конкретизују предмети и духовни свијет. Напоредне конструкције су пар или низ сродних запажања појединости, а да би се оне оформиле потребно је више запажених података, а најмање два. Сусрет са појавама и стварима постаје испитивачки. Напоредност преноси и изражава одређену емоцију и узбуђење, а да би се остварио што јачи ефекат често се у набрајањима изоставља везник, дакле, јавља се и стилска фигура асиндетон. Напоредност запажамо у сљедећим примјерима:
„То доводи до прехладе, кашљања или кихања.“(96)
„Није гледао на куће, насеља или могућност да га неко спази.“(98)
„Нема умивања, протезања, бријања, облачења и обувања.“(101)
„Остало је у ранцу, таблете и мали апарат за пречишћавање воде, витаминска исхрана, ножић, жилет, силк, канап, свјетиљка, клијешта за жицу, клијешта за орезивање воћака, завоји, таблете, прашак за ране, муниција.“(100)
„Дјевојка поново пребаци руку преко Новог и онда прогледа.“(94)
„Али послије, кад се замомчио, није пио, није пушио, није коло играо, није пара имао.“(97)
Упитне реченице често прелазе у реторичка питања. Она доприносе оживљавању ситуације говорења и успостављању присније релације између писца и реципијента. Реторичко питање, као фигура мисли, подстиче размишљање, намеће рјешење и сугестивније је од директног питања:
„Да ли је успјех само остати жив?
Да ли је добро ако толики људи изгину?“(16)
„Да ли убијање може да постане навика? Да ли се убијање мора правдати?“(127)
Говорећи о Новом који је везан за конкретно историјско вријеме и одређени простор, Васић, као и сваки велики писац, настоји да у том лику отјелотвори суштинскија својства људске природе. У изузетним суровим околностима и суочењима са смрћу, откривају се дубља својства лика, биолошка и разумска, рушилачка и племенита. Тако је рат само оквир у коме се одиграва шира егзистенцијална драма. Томе уопштавању и имперсоналности доприноси честа употреба безличних и пасивних реченица у којима је стварни агенс потиснут, прећутан или одстрањен, па се тако њихово значење шири. На овај начин се још једном остварује хармонија језичких израза са идејом коју преносе и контекстом у коме су употријебљени.
Примјери безличних реченица:
„Бацање цигле је тежак цигларски посао иако га нема лаког.“(8)
„Доктору се није ишло.“(9)
„До ретка гдје се баца трчи се.“(9)
„Најбоље се не изувати ни кад лежиш.“(28)
„Требало је исјећи и навући балване на насип.“(33)
„Из поштовања се не смије показати присност.“(55)
„У рату се не ратује за живот него за смрт.“(202)
Примјери пасивних реченица:
„Чини се да стазе нису кориштене.“(201)
„До сумрака линија ће бити пресељена.“(204)
„Та радна ракија је посебно прављена, не смије бити јака..“(10)
„Ти догађаји су послије читаве зиме препричавани по селу и сви су их знали до у танчине, као да су сами били бацани у блато.“(8)
Тако је Васић у свом роману остварио специфичну актуелизацију и комбинацију језичких јединица која се уочава и на фонетском, и на морфолошком, и на синтаксичком плану. Експресивна својства и стилогеност језичких појава у роману, ипак се не исцрпљују датим примјерима. Неко ново истраживање могло би се односити на еротске елементе у роману, функцију псовке, ласцивних и вулгарних израза, разговорне фразе, архаизама, неологизама и дијалектизама, а то би захтијевало више времена и простора.
У модерном роману, као жанру неограничених могућности, писац Рајко Васић мајсторски проговара о прошлом животу, дјетињству главног јунака, садашњем животу у рату и универзалном смислу исприповиједаног живота, неким општим медитацијама о женској љепоти, о смрти, избјеглиштву, диобама, о војсци, чиме се приближава роману есеју као што је роман „Прољећа Ивана Галеба“ Владана Денице.
Извор
Рајко Васић, Прсти лудих очију, Бања Лука – Београд, Задужбина Петар Кочић, 2009.
Литература
Велек, Ворен 1974: Р. Велек, О. Ворен, Теорија књижевности, Београд: Нолит.
Вуковић 2000: Н. Вуковић, Путеви стилистичке идеје, Подгорица – Никшић: Јасен.
Ђурчинов, Кољевић и др. 1981: М. Ђурчинов, Н.Кољевић и др., Модерна тумачења књижевности, Сарајево: Свјетлост.
Живковић 1997: Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности III, Београд: Просвета.
Јањић 2009: Ј. Јањић, Будимо људи, Нови Сад: Будућност.
Јовановић 1972: С. Јовановић, Речник књижевних израза, Београд: Издавачко-графички завод.
Ковачевић 1995: М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Никшић: Унирекс.
Koвачевић 2006: М. Ковачевић, Списи о стилу и језику, Бања Лука: Библиотека Освјетљења.
Лешић 1987: З. Лешић, Језик и књижевно дјело, Сарајево: Свјетлост.
Прањић 1985: К. Прањић , Језик и књижевно дјело, Београд: Нова просвета.
Солар 1977: М. Солар, Теорија књижевности, Загреб: Школска књига.
Франгеш 1986: И. Франгеш, Нове стилистичке студије, Загреб: Глобус.
