РЕПУБЛИКА СРПСКА,

АКО ЖЕЛИ ДА ОПСТАНЕ

МОРА ДА ИСКОРИЈЕНИ

ПОТУРИШТВО,

ПОДАНИШТВО

И СВАКИ

КОЛАБОРАЦИОНИЗАМ

Што је, код Срба, веома тешко.

Јер, у том смислу, само су двије врсте Срба.

Они који, кад виде Феслију или Америчана, одмах извлаче Свитњак и бацају у мутну воду.

Такви су спремни да већ ујутро носе Фес и одају Голе Гујице, приступачне са Свећетир Стране.

И, они који се не занимају за Власт и Државу, ни своју ни туђинску, живе мимо Ћаршије, гледају своја посла, држе своју вјеру и вјерују своје славе и свијеће.

Они су бољи.

Али, такви, омогућују оним првим, да буду гори.

Република Српска је сламка међу вихорове.

Откако је настала, њој није на првом мјесту напредак, развој, срећа.

Њој је на првом мјесту Опстанак.

Јер без Државе Српске, неће опстати ни Србин, овдје.

А, нисмо, овдје, на Српском Зијемљу, гинули у свим војскама, истребљивани у Логорима и Јамама, да би сада отишли, напустили и поробили се.

Запад и Сарајаво нам нуде управо то.

Заједничку Државу.

А Срби у свакој Заједничкој Држави, прођу... прођу, ко Срби у Миру.

И Срби би, одавно, да нема Републике Српске, да се нисмо изборили за њу па је Дејтон морао да призна Државу Српску и раздвоји нас, прошли као Хрвати.

Са Комшићем.

Хрвате већ трећи мандат ујебава један Ушљо, Примитивац, Ћоркан, Беспризорна Протува.

Хрвати, и Хрватска, сами су криви за то.

Ни сунце не вјерује Сунцокретима.

Зато стално бјежи од њих.

Кад не може да се сакрије за облаке.

С тим што би Српска, да у Српској има довољно муслиманских гласова, или да је утопљена у неку Ћаршијску Босну, имала много више Комшића.

Јер, Срби су у много већем броју такви.

Срби би сада, да је како није, имали Седам Комшића и Осму Комшицу.

Све би то гузице дало за неку лажну привидну важност коју им сервира Сарај Чадор или Странац Усранац.

Срби су пуни Вучића и Шаровића.

Ко Авлијанер бува.

Посебно је за Србе опасан Сарајевски Поданички Синдром.

Многи Србин око Сарајева, и данас пати за Сарајевом.

То је њихов Епицентар важности и егзистенције.

То је латентна опасност.

Јер тај синдром укључује и одбојност према Бањалуци или Херцеговини.

Како се очитује тај Синдром, видљиво је по понашању Шаровића, у посљедње четири године, у петој. А богами, и у шестој.

Он је као Присарајски Синдромски Србин искориштен да води ту издајничку чету, Иванић, Боренвић, Црнадак, Мектић... у којој су остали манипулатни издајници, Пичке Српске.

Шаровић то ради искрено.

И има подршку у многима из Есдееса, који болују од тог синдрома.

Није случајно што се Есдеес ријешио кога се ријешио и што је отишао ко је отишао.

Република Српска мора да искоријени то Потуриштво које није само промјена Вјере.

То је Потуриштво, сада већ, Политички Покрет против Српске.