ЧУДО ВЈЕРЕ

Владика Атанасије (Јевтић) крај Ћивота Светог Василија Острошког, у Манастиру Острог.

Фотографију сам назвао Чудо Вјере.

Јер њене скромне свјетлине и разноврсне тмнине и таме, говоре нам скоро све о Путевима Господњим, путевима Живих и Мртвих, путевима Људи и Светаца, путевима Свијећа и Икона...

Који се укрштају у једној чудној раскрсници на којој су сви, и они који су ту, и они који су далеко, који су отишли и који ће отићи а доћи.

Владика Атанасије, крај отвореног Ћивота, моли се пред један важан пут и један важан чин.

Чудо Вјере показује како је јака веза између живих и мртвих.

Како се Живи, преко Светаца, обраћају Богу, како у тишини протиче Ипостасно Сједињење, како Живима сви могу помоћи ако ће они помоћи себи међусобно.

Владика Атанасије исказује Латрију, не само као Богослужење, већ и као Светомољу, Молитву пред Свецем.

Свијећа је наша веза са Данашњим Даном који пролази, са другим Данима, са Сунцем и Свјетлошћу уопште.

Ја, у пресвјетљеном Атељеу, ужежем Свијећу и сликам.

А камените позадине на Чуду Вјере, наша су веза са Природом коју је створио Бог, да нас њоме заштити а не уништи.

Камен нам поручује да је, ако не вјерујемо да нас је створио Бог, Природу сигурно створио. Јер је јача од нас.

Онај ко лично зна Владику Атанасија, зна каква снага Молитве треба да се овако умољено смири.

Какав је утицај Вјечног Смирења, а Бдијења, Светог Василија Острошког.

Обожење и Оваплоћење, видљиви су у свакој тамној и сивој нијанси ове Слике.

Чудо Вјере.