СВЕ СИНТАГМЕ

ПРОЛАЗНЕ СУ,

САМО СУ РЕФОРМЕ

НЕПРОЛАЗНА СИНТАГМА

ВЛАДАВИНЕ ОКУПАТОРА

Реформе су трајнија Синтагма и од Братства и Јединства.

Које је, такође, била Синтагма Владавине Комунистичког Окупатора.

Којег ниједан Народ, овдје, није волио.

Али су му вољели Синтагму, Упиздуматерну.

Немам енергије да се латим Гугла, па да начиним Попис.

И напишем Књигу, Синтагме у БиХ, 1992 – 2019.

Била би то успјешна Књига као и Томислав Краљачић, Калајев режим у БиХ, 1882 – 1903.

Била би то повијест манипулације Глупим Политичарима и Паметним Народима.

Синтагме су проналазак Запада.

Рецимо, Теорија Завјере.

То је инструментаријум Меке Моћи.

Софт Пауер.

Мада сам ја, до прије годину дана, мислио да се ради о Сапуну за женско тијело.

Истина, понекад, они, Странци Запада, овдје примијене и Облик Владавине Бича и Колача.

Женски Сапун, пак, чини да Марва сама иде тамо ђе оћеш, не требаш је тући ни показивати Бич а ни Колач.

Иде. И хорски пјева Синтагме.

Данас, Марина Пендеш, Колегинисткиња Црнатку и Мектићу, СТЈЖН, у том спољнополитичком крилу Савјета Министара БиХ, каже да Нетко жели да заустави Реформе а да му блокада Анпа служи као покриће.

Каква Анпатична Констатација.

Марина  Пендеш и НАТО, дакле, боре се за Реформе.

Само, ми не замо.

НАТО Пакт нам доноси Реформе.

Ко да ми први пут чујемо за њих.

Кад смо ми имали Бориса Кидрича.

Додуше, јест био Словенац, али јебигасад.

Анпични Документ је пун Реформи.

Као да је НАТО Пакту стало да све реформишемо.

Па ће, онда, рећи, Јој, како сте лијепи, добри и тотално реформисани, штета је да вас узимамо у Савез, да идете на те баналне мисије и убијате Афганистанце.

Само ћемо доводити Туристе код вас.

Те Реформе из Анпичја, не помиње НАТО.

НАТО Концептуалисти знају да су то инструменти уништења. Па неће да досађује.

Али помиње овдашња Марва.

То је то, кад сама иде.

И без Бича и без Колача.

Пошто не постоји гаранција да ће се Реформе провести, и пошто не постоји гаранција да ће успјети, и ако их се проведе, можда, једино ако би могле да се проведу тренутно, брзином свјетлости, да вријеме не потроши труд и концепцију, Реформе заиста треба схватити као Политички Систем.

Јер их је толико много.

Оне су постале Институције.

Оне су важније од Парламената, од Предсједника, од Странака, од Народа, од Нација, од Грађана. Од Избора.

Реформе су, за мале Нације, разјебана Друштва и деетатизоване Територије, Окупатор 21ог Вијека.

За почетак би помогло када би престали да их помињемо.

Али. Чиме, онда, попунити Глупи Политички Мозак.