КАД ДОЂЕМО

ДО СРПСКОГ ДУХА,

ДОШЛИ СМО ДОЗИДА

До Опстанка.

У тим временима, за једну Нацију, најсудбоноснија је способност претварања Духа у Земаљску Силу Опстанка. У Борбу. У Рат. У Крв.

Срби су на путу да изгубе и Српски Дух.

Он је добро нападнут, у Србији.

У Српској се још држи.

Али. Ако сломе Србију, доћи ће Српска на ред.

У Србији су све офанзиве јер је Србија средиште и Земље и Духа.

Зато је нападнута и Територија и Дух.

Нападнути су са Запада и изнутра.

Срби су, Срби Србије, обиљежени као Народ Рата, Народ Агресије. Народ Освајања.

То није тачно али је обавило доста, претежног, посла.

Срби су, Ратници Против Себе.

И то је њихова најопаснија особина.

Ако не могу да се самоуниште, они ће издати.

Ако не могу да издају, они ће промијенити Вјеру и Нацију.

Они ће гинути за друге а за себе неће Курцем мрднут.

Они ће да плачу за туђим, лажним својим, заједничким.

А своје ће да забораве или прећуте.

Данас, у Србији, Власт, Вучићева Србија, све чини да сломи Србе. Њихову Државу Србију.

Вучићева Фаланга је потчинила, дезавуисала и искористила све. Војску, Полицију, Жандармерију, Тајне Службе, Медије, Академију Наука, Српску Православну Цркву, скоро цијелу...

Само је још остао Српски Православни Дух.

Њега није начео или је тек начео. Али су га начели Западњаци и Домаћи Мрачњаци.

Мушкарци са Клиторисом и Жене у Црном.

Данас је Патријарх, Његова Светост, ишао код Вучића. На Венац. Или по Венац.

А испред га је дочекала Његова Светлост, Никола Селаковић. Исти онај који је залазио по Келијама и налагао Владикама, гласања и слично.

Тај сусрет је вишезначан за судбину Српског Православног Духа.

Ако преузму Српску Православну Цркву, њен организациони дио, и елиминишу Косовске Попове, Српски Православни Дух ће бити скоро поништен.

Јер, неће имати ко да га пусти међу Људе.

То је, и иначе, национални филозофски проблем.

Шта учинити са Духом и како га сјединити са људима.

А, након, тога, како га претворити у Силу Земаљску.

Која се може употријебити. У Рату. У Борби. У Одбрани. У Крви.

Дио Српске Нације се опустио. Зато је тако све лако пало под Вучића. И раније, под друге.

Дио Српске Нације се раздуховио. Средишњи дио.

Српски Народ Српске, опстао је овдје са Државом, и на својој земљи, само зато што је стално био у Режиму Опстанка.

Ми, Овдје, још нисмо дошли до Духа.

Србија је дошла. Дошла дозида.

Предвиђања нису ведра.

Вјерујући Народ не може, сам, ништа са Духом. Осим да га, као јединка, носи у својим њедрима и свом поштењу.

Што није довољно.

Када се ујарме Владике, неће више бити препрека пред налетима Запада.

Када се да, и када се одрекне од Косова, Српска Православна Црква, без Духа Српствујућих Владика, може да буде упокојена.

Православна Вјера ће, међу Србима, остати без Звона и Звоника.  

Скоро цијела Србија се помирила, уравнодушила.

Она, по историјским обичајима, и Владару, као и Кољачу, мирно саопштава, Само ти, синко, ради свој посао.

Република Српска треба држати у рукама, и не одрицати се, своју Силу Земаљску, коликогод она минорна била. И пазити на Српски Православни Дух.

Он неће гинути за нас, ако дође до тога. Оће помоћи.

И.

Република Српска треба да се чува овдашње појаве Вучића.

Ко Ђаво, Крста и Глога.