ЖИВОТ ЈЕ

ЗЛОЧИН КАЗНИ

Све што нам се догађа, Казне су које нам стижу.

Казне нам стижу и за оно што смо учинили, и за оно што нисмо учинили. За оно што ћемо тек, или можда, учинити, или нећемо учинити.

Казне нам стижу и за оно што су други прије нас урадили и за оно што ће неки послије нас да ураде.

Јер, Казнодавац нас не гледа као јединке, одговорне само за своје поступке. Нема он времена да такву обимну евиденцију води о нама.

Казне стижу Брзом Поштом. Најбржом Поштом.

Тако брзе испоруке нема у Васељени и Ненасељени.

Свјетлост је, за те испоруке, статична, парализована.

Те наносе и сметове Казни, ми називамо Животом.

Живот је наш Редослијед Казни.

Бивствујући дуго под Казнама, Људи су се извјештили да неке од Казни претворе у Љепоту, у Доброту, у Љубав. Неке да уновче, неке да украду и препродају.

Ипак. То није Живот, штагод ми радили са Казнама и какогод их подносили и носили.

Живот не може да буде Туђи Редослијед.

Наш Живот је дубоко у нама.

И за њега нема Казни.

Наш Живот се сатоји од Три Вјере.

Вјере у Мисао, Свијест и Дух.

Вјере у Жену.

Вјере у Хиљаду Година.

Наше Мисли, у нашој Свијести, а обоје у нашем Духу, огромне су и многобројне. Оне надилазе све наслаге Казни.

Ми живимо у нашим Мислима. Мислима о свему. Које могу бити и машта, и жеља, и чежња. И Плач.

Плач је једна од наших видљивих Мисли.

Наш Дух и његови станари, непознати су и несазнатљиви.

Тако смо и ми, као Људи, као појединци, непознати другима, несазнатљиви, неразумљиви.

Та непознаност, неразумљивост, наша је једина Слобода.

Жена је испред нас и иза нас.

Жена је Створитељица Свега.

Жена је све што рађа и све што даје.

Није Мајка Природа.

Већ, Жена Природа.

Кад нас наша Вјера Женама надрасте, ми, онда, Једној кажемо да је волимо. Ми се заљубимо. Сретница која се ту нашла, мисли да је то због ње, да су то њене заслуге и моћи. А то је само Вјера Жени нарасла да се тешко носи у Срцу.

Гдје су и све наше Вјере.

Жене, подсвјесно, знају да су наша Вјера, и да и оне живе на тој Вјери Жени, па се понашају какооће. Злоупотребљавају то. А често једна другу не могу очима да виде.

Свако од нас мније да ће живити Хиљаду година. Или више. Чак и дандва пред Смрт, ми мислимо тако. И тако се понашамо.

То је посебно важна Вјера.

Да није ње, не би било ни нашег Духа, наше Свијести, ни наших Мисли.

Поклекли би, пали, пред црнилом Редослиједа.