СРБИН

НЕ ТРЕБА ДА

ИДЕ У САРАЈЕВО,

НИ ПРЕКО УГРА,

НИ ПРЕКО ДРИНЕ

Пошто нема Фердинанда, а ни Принципа, а она Инцка је тек Пинцка.

Већ сада су видљиви и познати резултати Вучићеве посјете Сарајеву.

Не мислим на оне протоколарне бирократске реченичке пешкире о отварању нове епохе и то.

Испод те таболоидне политичке површине, остаће штета по Србе.

У којој је, Српској, корист само то што је то корак у подјелама и каменчић у Мозаику Самосталности Српске.

Огроман је сарајски лепезаријум који је дочекао Вучића. Од захтјева да се поклони убијеној Дјеци Сарајева, да плете приглавке са Мајкама Сребренице нису тражили, преко сугерисања да Републику Српску натјера да равноправно уведе Босански Језик, до десет Церићевих Мустафијести, у којима је и обавезивање да се Србија неће мијешати у босанска војна савезништва.

То је, дакле, оно што је испод протоколарне бирократоидне смијуљице.

Све то, као и оно што испољава соционетна јавност дивљака, част интелигентним подјебантима, уперено је ка истом циљу. Понижењу Срба и Србије. Окриваљавању. Одвајању Српске од Србије. Колијенчењу Српске. Припињању Српске на Сарајевским Пашњацима. Већ одавно убалеганим.

Церић захтијева да Србија призна Геноцид у Сребреници и да од Бошњака тражи опроштај.

То ће бити константа сарајевске политике према Србима. У свим наредним деценијема.

Стога Србин не треба ни радо ни нерадо да иде у Сарајево.

Довољно је да се виђамо На Маргинама.

Политика Хладне Коегзистенције.

Јер том Политичком Свијетлуку Срби, и Србија, ће бити криви и када би их свели на Хрватски Постотак. Као што је Србија, и Срби, крива Хрватској.

У Сарају пролази само једна врста Срба.

Подбосанци Шаровићанци.