ПРОТИВНИЧКЕ

МЕДИЈЕ

ТРЕБА ОТЈЕРАТИ

У ПОТПУНУ

ЈЕДНОСТРАНОСТ

Својевремено сам креирао концепт игнорисања некоректног, опозиционог, инструменталисаног, плаћеног, манипулативног медија. Од стране СНСД и његових функционера у Администрацији.

Циљ је био АТВ.

Касније је тај проналазак проширен на БНТВ, на ФТВ и на БХТ.

Данас се успјешно држи фронт према БНТВ.

Остали су пали. Заслугом оних који уђу у странку и политику и имају једину дилему, и сазнање, да ли да уљепшавају своју гузицу или своју главу. Не могу да се опредијеле која им је важнија.

Али и заслугом Милорада Додика. Који би се, да је то медиј, вечерас у пола осам појавио на Марсу. Без скафандера.

И који не може да схвати да уз неважност иде огроман број појављивања у медијима а са растом важности, тај број мора да се смањује.

Некидан су четири српска посланика, Народна Посланика из Народне Скупштине Републике Српске гостовала на ФТВ, код монструозне Душке Јуришић, Противсрпске Јуришне Пушке, која то умотава у вео пробосанства и која се због једног пишања у Сребреници, пријавила да гласа тамо. Против Српског Кандидата.

То гостовање је политички аналфабетизам.

Да не употријебим ријеч коју употребљавам за Пробосански Савез За Промјене.

Сарајевска медијска сцена, звала се она босанскохерцеговачка, звала се федерална, противсрпска је и против Републике Српске. Дакле, то нису медији, нису информативне структуре, то је најцрња националистичка, скоро фашистичка пропаганда против једног народа и међународно признате Државе, Републике Српске.

Тај ћенифаријум користи информације о Републици Српској само уколико могу да послуже Сарајском Унитаризму или иностраним кројачима и саучесницима тог Унитаризма. И допринесу наметнутом српском злочинаштву и геноцидности.

Ићи таквим медијима на ноге и тамо приповиједати о стању у Српској, о политичким борбама, о протестима, прање је ногу Сарајским Унитаристима, служење их ратлуком и клечање док они кавенишу.

Потпуно је легитимно да нека политичка странка, или администрација до краја игнорише неки медиј.

Јер се медији, стицајем историјских околности, понашају као политичке странке или претенденти на власт, као да су равноправни чланови Опозиције.

Сваки медиј може да подржава Странку и Опцију по газдиној жељи, по пристиглим парама или по јарму у којем је.

Само то треба јасно и јавно да објави.

Али. Сваки медиј који има информативни сегмент, у њему мора да буде објективан. И да даје простора свим колико им по гласовима на изборима, у администрацији, парламенту и у јавности припада.

Све друго је информативна тортура.

Против такве тортуре једини начин борбе је тотално игнорисање тог медија. На тај начин се он гура у Једностраност у којој фиктивним и редаради појављивањем оних против којих ради, неће моћи да гледаоцима и читаоцима даје лажну слику да је објективан.

Након неког времена, и најзагриженије присталице ће схватити да се ради о Једностраности и то ће се окренути против тог медија и против оних за које ради и које подржава.

Медијска борба је одавно постала крволочна па Велика Политичка Странка на власти и Администрација, не смију бјежати из те борбе. Јер је губе. Али и не смију употребљавати влажне марамице. Већ једнака, и боља, крволочна средства.

Политичке Странке, па и СНСД, не схватају главне колосијеке, скретнице и раскрснице Новог Времена Медија. Не схватају ни практичне стварчице.

Као што је, нпр, превазиђеност разговорних емисија са више страна и учесника. Типа Латиница. Све оне су пропале. Оне су служиле за релативизовање политичке сцене, за потапање оних који су изабрани и који имају одоворност. Њима се претпостављала и друга страна, као равноправна, а која је изгубила на изборима, која не ради ништа и није одговорна низашта. И то по формули Један из Власти и Сви из Опозиције.

Зато су неупотребљиве емисије типа Поштено, Апостроф и слично.

То су данас емисије за политичко самоубиство.

Доба Релативизације замијенило је доба Манипулације и Дезинформације.

Пошто медији не могу да одњегују новинара којег се политичари боје, који има знање веће или као и они али много већу храбортс и слободу јер не мора да пази на све на шта мора да пази политичар, Политичари морају преузети ту улогу, да их се медији и новинари боје.

Дабоме, они који имају способности и храборсти за то.

Остали, највећи дио, нека иде у колективне торове и нека тамо пиша уз вјетар. Трчећи испред Брзог Воза.

Велике Политичке Странке то себи не смију да дозволе.