СРПСКА

ПОЛИТИКА

КАО ПОВРШИНА

Срби не праве разлику. Њима треба ил Карађорђе, или Вучић, или Станија.

Срби су до савршенства довели своју, скоро природну способност, да рађају Вође који ће Политику да воде и практикују као Површину.

Милошевић је започео са површношћу. Док је испод текла ријека криминала и разарања Државе. Површност је на виши ниво дигао Тадић са својим бесполним политичким бићем И Брисел и Косово.

А онда се, појавио Александар Вучић који је, у младости, био велики Талент Површности, КВК, Карловац Вировитица Карлобаг. С тим што је ту своју младалачку Окрутну Површност сада преобликовао у Понизну Површност.

Политика Површности, коју продукују Србијански Лидери и Вође, пројектује се и према Републици Српској.

То се једанпут појављује ка Милошевићеве Санкције на Дрини, други пут као Тадићев одлазак по Мало Српства код Додика а трећи пут као Вучићева немогућа мисија и Сребреница и Црквина.

Дабоме да је добро што је Србија изградила школу у том напаћеном шамачком подручју. У ситуаицји када ни овдје ни тамо нема пара за нове школе.

Није добро што Јавност у Српској, па и у Србији, то схвата као још један одбљесак Површности.

И што је Вучић продуковао такву политику гдје се све гледа кроз исту призму. И Бриселски Споразум, и Сребреница, и Инаугурација, и Прокоп, и Црквина.

Пошто иду избори у Србији, Република Српска има прилику да утиче на смањење површности у србијанској политици па и у међусобним односима.

Избори су прилика да Србија и Српска своје политичке односе успоставе као међудржавне. А не као међулидерске, не као братске и не као вјештачке.

Нико из Републике Српске, од лидера политичких странака, не би требао да се појављује у кампањи у Србији.

Не само због тога што би то била подршка Вучићу, који је до сада водио поптуно антисрбијанску политику, у дугорочном смислу, већ што би то био краткорочан потез. Јер нико не зна колики је рок трајања Вучићеве Политике.

Међусобно прељење по кампањама форсира кракторочност међусобних односа  Србије и Српске. Своди их на Вође и Лидере. А они нису тако вјечни.

И опасности вребају на сваком кораку.

Да је Вучићева Србија једном ногом већ угазила у Брисел а другом у Нато, никада Додик не би успио да се извче из подршке Јаловом Тадићу. Из подршке која је бачена у вјетар и од које, с друге стране, Српска и Додик, нису имали никакве користи.

Когод побиједио у Србији, на изборима, Русија или Бриселски Пријатељи, Српска треба да гради односе са Србијом као међудржавне.

Што не значи да ће се заборавити националне, братске и вјерске релације.

Ну.

Очити несклад између братског схватања Србије од стране Српске и јетрвског, у најбољем случају, рођачког, схватања Српске од стране Србије, могуће је нивелисати само међудржавним односима.