четвртак, 13. август 2015.

КАКО ЈЕ
ИЗ СВИЈЕ СВЈЕТОВА
ИСПО ЈОЗО

Јозо је мој друг.
Мада он то и не зна.
Ми смо другови преко пива. Ја му платим пиву, покаткад. Зато што је пиво његов најбољи друг. А преко њега, онда, рачунам, и ја.
Јозо је чојек који већ деценијама ода са пола пластичне флашице ракије, пола крува и пола пиве. Са неким старим ранцем, или врећом, на рамену, са свом одјећом коју има и са ципелама које се крваво боре да не спадну са његових тешких, спорих и тромих ногу.
За Јозу нема времене, годишњег доба. Он је увијек исто бучен. Све је ту што има и све је туђе.
*
Јозо је, прије рата, живио у Њемачкој. Тамо је отишао на рад. Био је варилац. Прва лига. Његов вар је био као змија шарка од неколико метара. Увијек иста шара, увијек иста рука, увијек исти ритам заваривања.
Јозо је, кажу, имао руку ко дизелка. Не мрда се и не помијера се. Ко да вари по шинама.
Радио је Јозо. Радиле и Дојч Марке.
У неком друштву, Јозо је дошао до неке дроге. И зашао тамо. Неки кажу да је то била травуљина. Неки веле да је то било оно са иглама.
Углавном, о томе нема детаља. Нико ко је тада био уз Јозу Вариоца, није близу, на очима и на ушима, да се чује и сазна шта је стварно било у Њемачкој.
Нијемац, ко Нијемац, не признаје никакву дрогу послије Хитлера. Лос, лос, цурик у Југозлавиу, рекли су Јози.
Јозо је дошао у своју Југозлавиу. Жени и дјеци.
Жена покупила дјецу и некуд отишла. Напустила Јозу. То је било прије Рата.
*
Онда је дошао Рат.
У мјесту, по коме данас ода Јозо, живјели, већином, Хрвати.
Како је дошао Рат, они отишли. Причају људи да је било неких дугова према Србима из Другог Свјетског Рата. Оног усташког. Па нико није хтио да чека суд без пресуде.
Док се Јозо снашо, осто сам.
У Јозино мјесто дошли људи, несретници, из Хрватске.
Мало је Хрвата остало.
Мада је Јози свједно.
Његове нације су по пластикуше ракије, по крува и по пиве.
Ода Јозо по мјесту, тако, у свако доба дана. Некад изгледа да је негдје нешто радио па иде кући. Људи кажу да негдје, горе, има Јозина кућа.
Али то са радом није вјероватно. Јер, Јозо једва ода по црној земљи. И он не може ништа да ради.
Када се неко од људи не умилостиви, Јозо, пред продавницом, моли да му неко купи по крува.
Увијек се нађе неко ко да неку пару.
Онда му Јозо зна да запјева.
Ево душа, ево тело, ево све живо.
Пјева Јозо и грли сам себе, тражећи својим црним рукама властите плећке.
Тако показује љубав и захвалност.
Ево душа, ево тело, фала Београде.
Они који су моћнији и млађи, надничари и сеоска засиједала, а сједе у ладу иза продавнице, свако на својој гајби, и већ су је располовили, питају се понекад Од чега је Јозо.
Јозо се довуче до касе. Издалека пружа марку за пиву. Као да жели да каже Ево, имам да платим.
Кад је добије, одлази, ко да има кугу, негдје у лад, на земљу, на траву, није важно. Спусти своју врећу, пластикушу жуте ракије, пола крува и постави пиву у центар свог свијета.
То је тај Јозин круг из којег он не излази и никог не види. Потегне мало ракије, откине мрву крува, залије пивом. И гледа негдје гдје нема ни људи, ни свијета, ни муке, ни туге. Па, опет, испочетка.
Кад га ракија и пива свладају, а помогне сунце, које изађе и сагори ладовину, Јозина глава се угрије ко оранија за мело и он заспи на свом рамену, налакћен.
У тим продавницама, кадгод навратим, оставим по неколико марака. Кад наиђе Јозо, дајте му пиво.
Све некако мислим, шта би да сам ја Јозо. Или да је неко мој.
А и срамота ме. Можда Јозо, однекле, гледа у мене, па, у себи, каже, како неће да дадне пиву, није запо у живот ко ја.
Нисам никад помислио да му пива није добра. Она ће наћи Јозу. Ако је не платим ја, неко ће други.
И данас видим Јозу. Улази у једно двориште. Добро ода. Није толико пјан. Можда ће му неко дати ручак. И по крува за сутра.
Али. Свијет му нико више неће дати.
Јозо је испо из свије свјетова.
Како он из њих, тако и они из њега.
Понекад, на тим гајбама, сједим са људима, па крене прича о рату. Тако сам нашао једног који је рањен на мојој некој линији, неке године, око Добоја.
Свако исприча своју тешку муку. Мало се пожали како то ником више није важно. Како смо поиспадали из воза. Поиспадали будале. Па се разиђемо. Више нико немере да пије. Од муке неке.
Одазећи, увијек видим Јозу. Налакћеног како спава. Онда се усправим, одам ко Сава Ковачевић. Народни Херој. Све ми се чини да ме ни рат није избацио из тих мојих свјетова. Какви су, такви су.
Ко што је Јозу неко зло избацило из његових, и из туђих, и из свих свјетова.
А ни чеп са полуоке није испалио ни на кога.
*

Ево душа, ево тело, фала Београде.