КОМУНИСТИЧКА
СВИЈЕСТ,
КУРАЦ
ТРЖИШНИ
А
ОБРАЗОВАЊЕ
КУПОВНО
Из те
Луђачке Кошуље нико нормалан не може изаћи.
Да може,
Ескими би ходали у топлесима а Масајци носили четничке шубаре.
Многи божији
кретеноид је, овдје, у Великом Распаду СФРЈ, полетио да сруши комунизам, или да
се ријеши Срба, да добије националну државу.
Уреду. Поштујем.
Само. Трагедија
се одвија увијек на накој другој равни.
Ниједан
божији кретеноид, овдје, није помислио да је Промјена Система велика друштвена
ломљава.
Комунистички
и самоуправно необзиран свијет мислио је да је Промјена Система, као и промјена
гаћица.
Мало поправиш
муданца, и богтевеселио.
Зато и
данас на све стране, у свим епохалним државама демократије, једнакости и
еуропејства, имамо на стотине свакодневних појава гдје се све судара са проблемима
Старе Свијести и Нове Импровизације.
Јер се са
Старом Свијешћу не може направити Нови Систем. Нити га преузети. Нити, пак,
преписати.
Бањалучка
Топлана, тај неефикасни градски гријалац, разаслала је дописе корисницима да се
изволе удобростојити и појавити у сједишту концерна како би потписали уговор о
испоруци топлотне енергије.
Прије тога
је је то учинла Електрокрајина.
То раде сви
по Републици Српској.
Спремају се
за тржиште, кад уђемо у Еуропу, биће више испоручилаца, биће тржиште, биће мед
и млијеко, само купаца бити неће.
Зато сада
провидури реагују.
Да те
онемогуће да одеш другом снабдјевачу.
У тим
уговорима се ништа не може промијенити, дођеш ко теле, донесеш личну карту и
потпишеш. Најчешће и не знаш шта си потписаио.
Као кредит.
Нема ко да
заштити грађане. Заубудуће.
Као и до
сада.
Бањалучка Топлана
не пружа никакве услуге.
Нико је не
конотролише.
Само гута
паре. Више пара потроши него мазута.
Сад Корисник
треба да дође њојзи на ноге.
Нису схватили
да је СФРЈ пропала. Да се систем промијенио. Да људи доносе пице од шест
марака, нама, наноге. Да би требали и
они да дођу господину купцу, јер ја више нисам корисник услуга, потрошачу, на
ноге.
Да прије тога
уграде калориметар у мој стан. Да плаћам само оно што сам се угријао.
Да донесу
уговор. Да сачекају напољу да ја прочитам. Да се захвале кад потпишем. Пољубе руку
и тихо оду не окрећући мени и мојим вратима гузицу и леђа.
А ако нећу
да потпишем, да се врате са уграђеним примједбама.
Тако се, у
том Новом Систему, треба третирати грађане.
И личне
карте би се могле достављати наноге. Пасоши. Родни листови. Имате, господо све
податке. Јавите ми да ми истиче возачка и најавите ваш долазак. Да донесете
нову а узмете стару.
А не да ме
неки педер јебе у Мупу због потписа.
Којићетикурац
потпис на личној карти кад немаш ни адресу мог становања.
Дабоме да
нисам оптимист.
У овој
лудници и курве ће позаборављати зашто стоје крај пута. Пошто жељезничке станице
нису више мјесто великих друштвених фреквенција.
