ДА ЛИ УОПШТЕ

ПОСТОЈИ

РЕЦЕПТ

БиХ

ЗАЈЕДНИШТВА

У јевтином и манипулативном мору политичког живота, тешко се примијети нека вијест као што је та да је Драган Човић, Предсједник ХДЗ БиХ и Члан ПБиХ, обишао градњу Саборне Цркве у Мостару, која је срушена током ратова Братства & Јединства, као јасна посланица Србима да треба да нестану.

Још се теже примијети да је исти тај Драган Човић био на ручку након Великог Помена Жртвама Пребиловаца.

Све је то учињено без велике помпе, ватромета и политичког карневала.

Вјероватно зато што је Човић, и особно, такав. Али и зато што то показује политичку суштину боље него да је било обрнуто.

Истина, то и није толика вијест. Човић је, откако је на челу Хадезе БиХ, увиђаван према Републици Српској и Србима уопште.

То је посљедица политичке сарадње Хадезеа и Есенесдеа. Искључиво. У којој је Есенсде подржао захтејеве Хрватске Заједнице у БиХ за Трећим Ентитетом, трећом телевизијом, једнакоправношћу у Федерацији. А Хадезе признао Републику Српску у садашњим границама и одбацио све територијалне претензије, типа посавских, према њој.

Већа је вијест да у Пребиловцима није био Младен Иванић.

За обимну историјску студију је та чињеница да је Хрват Члан Предсједништва БиХ био назочан а да Србин Члан Педсједништва БиХ, није био присутан.

Ну.

Зато је Младен Иванић некидан дао изјаву како је сарадња Човића и Додика готова и како Човић неће због Додика да долази у сукоб са њим. Иванићем.

Као да се са Иванићем има око чега сукобљавати.

Та сарадња Хадезеа и Есенесдеа има жестоке противнике у Сарајполитикоидима, Унитаристима, Међународној Заједници и Пробосанским Србима Младена Босића и Младена Иванића.

То је трајна политика Аустроугарске, која се данас зове Међузај, у БиХ. Не дозволити, никада, приближавање Хрвата и Срба.

Када је, за вријеме Калајевог Режима у Босни и Херцеговини, баш у том Мостару, умро неки уважени српски поп, Хрватска Младеж, под водством неког Шешеља, организовала је одлазак на сахрану. Калајеви Аустроугари су то спријечили.

Јер то може да штети босанству којег је гурао и наметао Калај. Отада је Босански Језик у наметању. И он се не треба звати Босански Језик. Већ Калајисани Језик.

Зато данас сметају сарадње Срба и Хрвата.

У БиХ, а тако је и на цијелом простору бивше СФРЈ, једина прихватљива реална политика садржана је само у једној реченици.

Ако их неможемо истријебити и протјерати, одијелимо се и живимо мирно једни поред других.

По том рецету се одвија и сарадња најјаче српске и најјаче хрватске политичке странке у БиХ.

Сарајеву не одговара та реченица. И у тој сарајевској политичкој филозофији је сав проблем БиХ, Републике Српске и муслимана у БиХ. Бошњака.

Сарајполитикоиди не могу да поднесу чињеницу да поред њих у БиХ постоје и Срби и Српска. Као и Хрвати и Трећи.

Можете да постојите али морате да дођете у Сарајево. Јер ми одређујемо ко су Добри Срби.

То показује и увлачење Есдееса и Педепеа у Пробосанске Сарај Промаје, као и глорификовање чињенице да су два, три, српска дјечака играла за репрезентацију шеснаестогодишњих кошаркаша.

Не постоји ништа што није Сарајевско и што није Босанско.

На тај начин Босна и Херцеговина не може опстати.

Ако не буде рата, она ће тихо трунути. А са њом и муслимански живаљ, Народ Бошњаци. Јер све што буде, биће Сарајево.

Ако буде рата, распашће се у мањој или већој крви, овисно од околности.

Историјска мудрост би била да се БиХ подијели. Да се, на Дејтонским темељима, дакле, без мијењања унутрашњих граница, само спајањем кантона и жупанија, створи једна пливајућа конфедерација Три Нације и да се живи поред, уз уважавање свачијег интереса. Онда можемо једни другима долазити на годишњице, или успјеха каквог или смрти злочиначке.

Тада се не би догађало Сребреничко Каменовање.

Али.

Ко не буде слушао Човића, слушаће Фергусона.