2408.
БИЋЕ РАТА,
ТО И НИЈЕ
НЕКА ТЕЗА
 

Бесим Спахић, професор из Сарајева, изнио је неколико теза и дијагноза које у свјетлу лагумџијске, ситношићарџијске и калдрмашке политике Сараја, дјелују изненађујуће и сумрачно.

БиХ је буре барута. Само што није пукло. Хушкају муслимане на рат. Вратите им за Сребреницу. Партитократија узела маха. Биће веће клање него што је било.

Дабоме да ће бити рата. Велики Кројачи, који су и скројили задње ратове, још нису извадили све шнитове. А та Бурда Булкана на једном арку има милион кројева. Снађи се Боже. Кренеш зеленом испрекиданом, залуташ на црвену пуну а зачас скочиш на плаву коцкасту.

У једном од својих романа описао сам рат као природну људску појаву. Као начин напретка друштва и цивилизације. Добра уопште. Има ратова, знам, који нису низашта. Непотребни. О томе говори и Спахић. Али. Ко те пита.

Ратови на Булкану. Или су брзогазећи или су самокрварећи. Они први су велике вјетрине свјетских помама и преслагивања. Ови други су наше душе дјело. Намирујемо своје и туђе дугове. Фишек крви за фишек љуте траве. Бубрег за срце. Срце за око. Земљу за небо. Небо за брата. Брата за по рата.

Па опет у сламарицу, да се дјеца праве.

Рат у Босни и Херцеговини лако може да почне. Као и у Македонији. И један и други лако ће се проширити. Што је ратовима у крви. А кад се прошире, онда не можеш натећи оружја у мировних планова.

Босанскохерцеговачка опасност је двострука.

Бошњацима, муслиманима, дуго се предочавало и лагало да су у рату побиједили. А они су, у ствари, изгубили. Тај раскорак, та распуклина, коубила се за инфекцију ратом и крвљу.

Муслиманима се у Босни и Херцеговини, Срби, а и Хрвати, непрестано представљају непријатељима, агресорима, истребљивачима. Једином препреком да БиХ буде чиста национална држава муслимана. Нико не говори о помирењу. Све муслиманске територије су стерилисане. У Хагу се деценијама суди само Србима. У БиХ се хапсе само Срби. По Рогатици, некидан, холивудски сценарио хапшења људи који су ту годинама и који никуда не иду. Да би их се пустило без притвора.

Шта је то ако не психолошка припрема за рат.

Истовремено. У Сарајеву нико не може да нађе пола костију једног Србина. Сарајевски побијени Срби као да су отишли у небо на пернатој змији. Као богови Маја и Инка.

Тешко је рећи да ли ће дуже вријеме без рата донијети његово дефинитивно одлагање или ће донијети само већу крволочност.

Што се тиче партитократије. И ту је Спахић у праву. Али она извире из и истог зденца као и могући рат.

Не окупља се шесторка, или седморка, у Бриселу само зато што неко мисли да је лакше извршити притисак на њих него на цијели механизам посланика, делегата и министара.

Партитократија, лидерократија, наступа када нема полигона за парламентаризам. А парламентаризма, и институционалности уопште, нема када територијални и национални процес није завршен и поустављен. Запечаћен уставом.

Конкретно. Федерација. Она није држава, као ни БиХ. Нарочито није држава Бошњака и Хрвата. Ако је имало држава, онда је држава само Сарајева. Њен парламент не постоји. То што се нешто тако зове, као и влада јој, не значи много. С њима се не може преговарати и договорати. Они не могу донијети никакву одлуку. Зато се бриселски духови обраћају лидерима и очекују да њихове партије ураде оно што не може да се уради институционално и процедурално.

То не мучи само Брисел. То мучи и Републику Српску. Јер и она не може да буде држава до краја. Држава је увијек и према себи али и у односу на нешто.

Да се успостави тројна конфедерација трију држава у БиХ, парламентаризам би био полигон за одлуке а координација механизам за еуроинтеграције и слично.

Тај троножац конфедералних држава затворио би највећи дио зденаца рата. Завршио еру лидерократије, која је царевала и у рату, сјећамо се.

Зато је лидерократија, такође, и вјесник рата.