2364.
МАНИФЕСТ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
О ПУТУ САМОСТАЛНОСТИ
 

Пошаст националног истребљења и територијалног поништења српског народа лебди над Босном и Херцеговином.

Дејтонски споразум, као гаранција великих сила, остављен је без заштите, мада се још увијек протоколарно подржава, јер се и у најближем балканском окружењу одузимају дијелови државних територија и једнострано проглашавају туђим а припадници нација које су живјеле на тим подручјима протјерују, изгоне, обесправљују и затиру.

Силе деструкције двадесетпрвог вијека, и на простору бивше Југославије, не поштују национална права и равноправност, међународно право и право на изјашњење о властитој националној будућности.

Територијализација, као право јачег и подржаванијег, потпомогнута такозваним евроатлантским интеграцијама, врхунски је принцип неолиберализма, невидљивог империјализма и колонијализма, и нова технологија тамничења и уништавања нација, култура, вјера и државних система.

Република Српска, као неоспорни субјект Општег оквирног споразума за мир, и Устава, као његовог интегралног дијела, одговорна је за њихово поштовање и провођење, не само као потписник, већ и као корисник.

Суштинска самосталност Републике Српске и Српског Народа у дејтонским поставкама Босне и Херцеговине, као међународно признатог територијалитета али не и наддржавног и недодирљивог арбитра, обавеза је свих демократски изабраних субјеката, свих именованих и постављених актера и свих институционалних и процедуралних фактора у Републици Српској и у заједничким органима Босне и Херцеговине.

Самосталност Републике Српске може се оставривати у оквирима ООСЗМ и БиХ или изван БиХ.

Суштинска самосталност Републике Српске у Општем оквирном споразуму у његовом Уставу, почива на прописаним и договореним, па, дакле, и трајно обавезујућим, минималним надлежностима заједничких институција БиХ; на чињеници да је Република Српска држава Српског Народа; на могућностима даљих повезивања у БиХ али само на основу кристалног субјективитета Републике Српске који се манифестује једино и искључиво кроз писани и парламентарно усвојен и ратификован Споразум ентитета; на свим државним обиљежјима Републике Српске, од војске, полиције, судства, парламентаризма, устава, држављанства и система власти; на вољи Српског Народа да свој субјективитет и суверенитет захтијева, чува и сачува по цијену најтежих жртава и одрицања; и на апсолутно праведној борби за опстанак на територији која је одувијек национално, културно, вјерски  и историјски у својини Српског Народа.

Супштинска самосталност, без обзира на неуставна, противправна и национално противвољна скрнављења и потирања, подлијеже заштити и унапређењу од стране Републике Српске, Срба и представника Српске у заједничким институцијама БиХ, Устава и свих његових института, свих институција, актера и фактора државног, националног, економског, интелектуалног, страначког и културног система Српске, на начин да се Босна и Херцеговина приведе изворном функционисању по десет дејтонских надлежности. То подразумијева враћање овлаштења и суверенитета Српске у војном, односно демилитаризујућем сегменту, у сегменту пореза, у читавом спектру надлежности које је присвојио Савјет министара нараставши са три на десет министара; у ревитализовању извршне функције Предсједништва БиХ; у недодирљивом власништву над природним и националним богаствима и ресурсима Српске, од фреквентног спектра до располагања природним енергетским потенцијалима без условљавања; у провођењу политичке и економске акције и одлуке власти, подржане одговарајућим уставним инструментима принуде и обезбјеђења, у непризнавању неуставних и неправних надлежности на територији Републике Српске и на подручју њених изворних и међународноправних надлежности; и у поништењу сваке привилеговане, неуставне и неправне надлежности било којег субјекта заједничких институција, укључујући Уставни суд и такозвану конститутивност свих на цијелом подручју БиХ.  

Унапређење Самосталности Српске има се одвијати на плану Уставног, Политичког и Економског осамостаљења а на темељима ООСЗМ и Устава, међународног права и на природним правима и могућностима која легално проистичу из тих темеља, укључујући и Референдум о самосталности и независности Српске.

При томе, подједнака одговорност лежи на Републици Српској, њеном уставном и политичком инструментаријуму као и на представницима Срба, Српске и Србима у заједничким институцијама, било дејтонски легалним било постедејтонски нелегалним.

Политичка артикулација и институционална суверенција Српске мора сачинити јединствен дугорочни национални консензус, инсталиран и овјерен у Народној скупштини Републике, који ће бити обавезјући за изабране, именоване и административне актере у парламентарној, извршној и судској власти Српске, као и за изабране, именоване, партиципирајуће и административне актере у заједничким институцијама БиХ.

Тај дугорочни национални Консензус ће се остваривати кроз механизме јавне и бирачке контроле, кроз институт заклетве изабраних и именованих актера у заједничким институцијама, лоциран у Народну скупштину, и кроз годишње извјештавање, у Народној скупштини, тих изабраних, именованих и административних одговрних актера који су Срби или у име Српске врше своје дужности.

А институционализоваће се ратификацијом, односно прихватањем или давањем сагласности, у Народној скупштини сваког Споразума Републике Српске и Федерације или дијелова Федерације који настану легалним договором интерних страна, односно Хрватског и Бошњачког народа кроз њихове демократске и уставне субјективитете.

Институционализација обухвата и механизме опозива, санкција и кажњавања противуставног дјеловања сваке инситуције или субјекта појединца.

Уставна комисија Народне скупштине, на основу анализе годишњих извјештаја предлаже Скупштини усвајање оцјена свеукупног дјеловања који ће садржавати и приједлог активности извршне власти у законском санкционисању неуставног дјеловања по Републику Српску.

Савјет за заштиту Устава и уставног дејтонског поретка и позиције Републике Српске, законски и уставно утемељен а лоциран у некој од врховних институција Српске, такође је дио институционализације Дугорочног Националног Консензуса за Самосталност Републике Српске.

За Самосталност Српске, као трајни механизми, достигнућа и национална богатства, нарочито су битни

·         Национална култура и културно наслијеђе, стваралаштво и достигнуће

·         Уставност, демократичност и контрола власти

·         Институт Држављанства Републике Српске

·         Територијално јединство, слога и повезаност

·         Економски напредак, максимално, у условима устава и општег економског окружења, стабилан, аутономан и суверен

·         Интелектуална, академска и научна арматура

·         Општа демократска јавност

·         Политичка артикулација и вишестраначки систем

·         Достигнућа у ванполитичким сегментима

·         Његовање трајних националних вриједности

·         Занимање свих искључиво и стварно за интересе Републике Српске и формулисање и обликовање, те придржавање и реализовање, дугорочног националног интереса и политике.

·         Одржавање и градња реалног међународног пријатељства и интереса.

Самосталност Републике Српске подразумијева искључиво и само одговорност Српског Народа за њену будућност, опредмећену кроз демократске уставне институције, функције и дужности.

Али подразумијева и равноправност свих Држављана Српске пред Уставом, законом, јавношћу и институцијама а на основу дејтонски прихваћених међународних регула и општих цивилизацијских достигнућа за појединца и колективитете.

Самосталност Српске, у њена два могућа реалитета, пресудни је и незамјењиви услов опстанка Српског Народа на државном простору Српске али и на другим подручјима у БиХ.

Стога се сваки садашњи и будући појединачни и колективни корак, као подразумијевана и недискутабилна вриједност, има оријентисати и према компасу Самосталности.