2279.
ИДЕ КЕМО,
ВОДИ НОВИНАРЕ,
РАЗВЕО ИХ НА СВЕЧЕТИР
САРАЈЕВСКЕ СТРАНЕ
 

Знао сам да ће се, поводом смрти Смиљка Шагоља, однекле, јавити неки отптрдак од сарајевске новинарске монструозне пропагандне тортуре, у рату и послије рата, као што се јавио и отпрдак од патриотских ратних дејстава у лику анђелине комшић.

И јавио се Кемо Курспахић.

Видим да Кемо воли да о мртвима каже све објективно, углавном оно што је геноцидно код њих. Ја, пак, волим да кежем све живима. Па кад ме већ подсјетио, а био сам га потпуно заборавио, морам рећи да је Кемо у босанскохерцеговачком  новинарству увијек био Пичка. Смигољ, и десетине других на ТВСА, за његове пиздопресе, био је громада.

Кемо је из оне пешкиранске ере социјалистичког Ослобођења којим су управљали Хасан Грабчановић, Хрвоје Иштук, свако у своје доба, и још многи Цекаисти, само Лагумџија није, он никад није био низашта, на начин да ти цијела страница текста, ал у Ослсобођењу, два дулума, братбрату, не вриједи ништа ако нема слике друга тог и тог. Кемо је то нешто и  уређивао, колико се сјећам. Али је и тада био амерички сисавац. Добри чичица са ташном.

У рату и након рата прве се Пичке почну умиљавати. Они који не знају ништа да раде осим да преду. И уређују.

Све што је у току рата написао Шагољ могу да поптишем. На невиђено. И оно што су написали муслимански новинари. Па и српске будале. Јер мислим да то није ни близу оног што смо радили једни другима у политици и на ратиштима. А о тајности да и не говорим.

Когод имало разумије друштво зна да новинари нису генератор ни добра ни зла и да је бесмислено њих оптуживати за све то. Као и фудбалере за велике урагане и климатске промјене.

Курспахић живи у социјалистичкој лијепој причи о Новинару Као Друштвенополитичком Раднику. Јебало Мачку Матер. Или живи у вишедеценијском ангажману неке тајне службе, пошто ми његова биографија говори о томе.

А да би се истина о босанскохерецеговачком предратном, ратном и поратном новинарству испричала, није довољна једна просерица Чика Кеме. И није довољна цитирана Шагољева реченица А муслимани у Макарској. Потребно је, најмањемогуће, чега се сад могу сјетити, сљедеће

·         Одвојити плаћено страно извјештавање од независног и то аргументовати. Јер је то извјештавање генерисало и овдашње извјештавање, нарочито сарајевско.

·         Установити који су новинари, и прије рата, радили за тајне службе.

·         Истражити и евидентирати нове новинаре који су изникли у рату и радили за националну ствар. Занимљиво би било видјети ко су и одакле су.

·         Нарочито анализирати муслимаснко новинарство. Ако су муслимански борци били листом патриоте да ли су и муслимански новинари били листом професионалци.

·         Анализирати десетине и стотине оних који су напустили новинарство или су протјерани из њега а који нису радили за националну ствар. Не видјех да је Кемо, или ико, са толико жара, као што пљује по Шагољу, говорио о многима који су отишли, нестали, и помрли јер нису више хтјели нити могли да слово напишу. Знам их коликогодхоћеш са ТВСА, само. Они не постоје. Постоји само Кемо и Пичке.

·         Истражити оне који су писали једнако као и Шагољ, код муслимана, такође, а који су се послије рата глетовали, загладили и постали марке.

·         Али све то не треба. Анализирајте, пиздвамматерна, само извјештавање о убиству сарајевских Јулије и Ромеа на оној ћуприји. Па онда причајте о Шагољима.

Кемо Курспахић, нападајући Смигоља, хоће да каже да је његово Ослобођење, у рату, писало пјесмице, било објективно, ни српско, ни хрватско, ни муслиманско, већ мркоњићко.

А ја ћу да му кажем. Један од врхунских уновчитеља сарајевског ратног новинарства јесте Кемо Курспахић. Што му не даје право на дефинитивне некрологе.