BORIS BRISELSKI,
SULEJMAN VELIČANSTVENI
I TAČI IREDENTISTIČKI
Tužno, jučer, gleda Boris u Briselu. Kako, koji Boris. Boris Mac Mac. Tutnuli mu u ruke neku dječiju staklenu kuglu kao priznanje Savjeta Evrope. Istu dječiju zvečku primila je i izvjesna Sojhajr Belhasen. Vjerovatno Sojka Hajra. Ona je iz Tunisa, Predsideteljica Međunarodne federacije za ljudska prava. A nagrada se zove Sjever – Jug. Đe Me Nađe. Jebe me i Sever i Jug.
Tužno gleda Boris jer zna da je mala staklena kugla Katul Ferman. Farsična nagrada za sve zasluge u zamajavanju Serbije dok se Kosovo usamostaljuje. Te, imamo stupove spoljne politike, mada ste pomislili Kulture, te, imamo neutralnost, te, imamo Ruse, te, nećemo sa radikali i nazivaocem Gospodina Legije, te, pregovaramo oko pečata, te, kurčimo se oko fusnotu, te, Nikada, ali Nikada, nećemo priznati jednostrano otkosovljenje. A to što ćemo, u međudobu, priznati Kosovo i s njim pregovarati, to jebeš sada kad su izbori i kad je pala nagrada.
Priznanje Borisu je gniječenje crvenog luka ispod podočnjaka Serbije. Da joj se oči malo zavlaže. Da joj se stuži. Kako je naš Boris primljen u Selu Briselu, u Belom Svetu, kao Čkalja nekada na Putu oko sveta, dok ga je u zemlji čekao Crni sneg. Nagrađaju ga ka vladiku. Šalju poruku pred izbore. Zna Brisel da je za Serbe bolja blaga rakija od ljutu rakiju. Mac Mac. A Serbija isto ima ljudska prava, ona za koja se zalaže Sojka Hajra. Pa garantuje za Šešelja kad dospije na slobodu u Ostatak Serbije. Otkako je on u Hagu, otkrnjilo se mnogo. Garancije za Šešelja bi trebale biti poen vlastima. Da bi neki Vojvodin simptomatizer uglasio koji glas Deesu.
Farsično je priznanje Borisu u Briselu, dok mu je Serbija puna Turaka. Prikazuju se turske serije ko da si u Anadoliju. Ušle u šljivike, u ćuvike, u šikare, na bogaze, u magaze, pod četiri vode, a i tamo gde su rode, u povaljanu travu tvrdom guzom čobanica sa Jastrepca, Rtnja i Zlatara, u jasenje, izašle na tri putića, opasno otimaju Srblje od Pinkača, Kurira i e-Serbije.
Sulejman Veličanstveni opet među Srbima. To je onaj Demokratski Sulejman, malo mu nedostajalo da primi Briselsku Staklenu Lopticu, koji je podavio svoju djecu, brata i njegovu djecu, da mu ne ugroze prijestolje, da bi na miru mogao da umre Prirodnom Čadorskom Smrću, 1566. Kod Sigeta. Siget je stara turska, otomanska, reč.
Dometi Sulejmana Veličanstvenog koncentrisani su u najveće dostignuće Otomanske Stabilnosti, Danku u krvi. Nabijanje na kolac samo je osebujnija interpretacija.
Sirotinja Serbija nema vremena ni dinara da čita i uči istoriju. Sulejman je sada ljubavna priča. U sirotinjskoj Serbiji se prima ko uš na logoraše. Prethodno je Serbija pripremljena kordonima Umetnica, Pevaljki, mnijem, čije su dveri mrduše donje i titruše gornje, uz nešto malo potpevavanja, zavijanja i aralaukanja. Ceca, jebote. Poslije došla Pinkuša. Cela Serbija na Audiciji kod Pinka. Svakodnevni Kič.
Takva Serbija, pod šljivama, pod šljivovicom, dušu je dala za Turske Serije. To je Novi Val Kulture. Dok se Turci vraćaju iz Nemačke, preko Serbije, Turske Serije napreduju na Sever. Ako ih ne zaustavi Samostalna Vojvodina, neće niko.
Ako Borisa pozovu na još jedno priznanje u Brisel Selo, dogodiće se da se snimi i serija pod imenom Tači Iredentistički. Veliki Čadori, postrojene vojske Crnokosovaša, Serbi sa Severa, na čelu Sloba, jašu u kordonima i sabljare nad nevinim Šiptarima, a u pozadini Krvi, Slobode i Crveno Crnog ljubav Mladog Iredenta i u tri zida ograđene unuke Nosačice Titove Štafete. Baka Štafetaljka daje unuku Mladom Iredentu, malo plače preko izboranog lica ali svojim sitnim rukama na sipljiva prsa privija veliku crvenu limenu petokraku, zagledana u daljinu koju prekriva Kosovska Stabilnost.
Tužno gleda Boris u Briselu. Pogledati Politiku 35340, naslovna strana, u dnu. Gore Šešelj, dole Boris.
SULEJMAN VELIČANSTVENI
I TAČI IREDENTISTIČKI
Tužno, jučer, gleda Boris u Briselu. Kako, koji Boris. Boris Mac Mac. Tutnuli mu u ruke neku dječiju staklenu kuglu kao priznanje Savjeta Evrope. Istu dječiju zvečku primila je i izvjesna Sojhajr Belhasen. Vjerovatno Sojka Hajra. Ona je iz Tunisa, Predsideteljica Međunarodne federacije za ljudska prava. A nagrada se zove Sjever – Jug. Đe Me Nađe. Jebe me i Sever i Jug.
Tužno gleda Boris jer zna da je mala staklena kugla Katul Ferman. Farsična nagrada za sve zasluge u zamajavanju Serbije dok se Kosovo usamostaljuje. Te, imamo stupove spoljne politike, mada ste pomislili Kulture, te, imamo neutralnost, te, imamo Ruse, te, nećemo sa radikali i nazivaocem Gospodina Legije, te, pregovaramo oko pečata, te, kurčimo se oko fusnotu, te, Nikada, ali Nikada, nećemo priznati jednostrano otkosovljenje. A to što ćemo, u međudobu, priznati Kosovo i s njim pregovarati, to jebeš sada kad su izbori i kad je pala nagrada.
Priznanje Borisu je gniječenje crvenog luka ispod podočnjaka Serbije. Da joj se oči malo zavlaže. Da joj se stuži. Kako je naš Boris primljen u Selu Briselu, u Belom Svetu, kao Čkalja nekada na Putu oko sveta, dok ga je u zemlji čekao Crni sneg. Nagrađaju ga ka vladiku. Šalju poruku pred izbore. Zna Brisel da je za Serbe bolja blaga rakija od ljutu rakiju. Mac Mac. A Serbija isto ima ljudska prava, ona za koja se zalaže Sojka Hajra. Pa garantuje za Šešelja kad dospije na slobodu u Ostatak Serbije. Otkako je on u Hagu, otkrnjilo se mnogo. Garancije za Šešelja bi trebale biti poen vlastima. Da bi neki Vojvodin simptomatizer uglasio koji glas Deesu.
Farsično je priznanje Borisu u Briselu, dok mu je Serbija puna Turaka. Prikazuju se turske serije ko da si u Anadoliju. Ušle u šljivike, u ćuvike, u šikare, na bogaze, u magaze, pod četiri vode, a i tamo gde su rode, u povaljanu travu tvrdom guzom čobanica sa Jastrepca, Rtnja i Zlatara, u jasenje, izašle na tri putića, opasno otimaju Srblje od Pinkača, Kurira i e-Serbije.
Sulejman Veličanstveni opet među Srbima. To je onaj Demokratski Sulejman, malo mu nedostajalo da primi Briselsku Staklenu Lopticu, koji je podavio svoju djecu, brata i njegovu djecu, da mu ne ugroze prijestolje, da bi na miru mogao da umre Prirodnom Čadorskom Smrću, 1566. Kod Sigeta. Siget je stara turska, otomanska, reč.
Dometi Sulejmana Veličanstvenog koncentrisani su u najveće dostignuće Otomanske Stabilnosti, Danku u krvi. Nabijanje na kolac samo je osebujnija interpretacija.
Sirotinja Serbija nema vremena ni dinara da čita i uči istoriju. Sulejman je sada ljubavna priča. U sirotinjskoj Serbiji se prima ko uš na logoraše. Prethodno je Serbija pripremljena kordonima Umetnica, Pevaljki, mnijem, čije su dveri mrduše donje i titruše gornje, uz nešto malo potpevavanja, zavijanja i aralaukanja. Ceca, jebote. Poslije došla Pinkuša. Cela Serbija na Audiciji kod Pinka. Svakodnevni Kič.
Takva Serbija, pod šljivama, pod šljivovicom, dušu je dala za Turske Serije. To je Novi Val Kulture. Dok se Turci vraćaju iz Nemačke, preko Serbije, Turske Serije napreduju na Sever. Ako ih ne zaustavi Samostalna Vojvodina, neće niko.
Ako Borisa pozovu na još jedno priznanje u Brisel Selo, dogodiće se da se snimi i serija pod imenom Tači Iredentistički. Veliki Čadori, postrojene vojske Crnokosovaša, Serbi sa Severa, na čelu Sloba, jašu u kordonima i sabljare nad nevinim Šiptarima, a u pozadini Krvi, Slobode i Crveno Crnog ljubav Mladog Iredenta i u tri zida ograđene unuke Nosačice Titove Štafete. Baka Štafetaljka daje unuku Mladom Iredentu, malo plače preko izboranog lica ali svojim sitnim rukama na sipljiva prsa privija veliku crvenu limenu petokraku, zagledana u daljinu koju prekriva Kosovska Stabilnost.
Tužno gleda Boris u Briselu. Pogledati Politiku 35340, naslovna strana, u dnu. Gore Šešelj, dole Boris.
