среда, 01. септембар 2010.

DAJ, DAJ, ENDIAJ
Veliki broj stranaka i lidera, mada su mnogi od njih skrojeni po principu Po čojeka – cijeli lider, ili, Tri jetrve – nigdje gaća nema, gleda u Endiaj ko u boga. I njihova istraživanja javnog mnijenja. Najveći dio tih lidera i jetrva postoji samo u usranim medijima kao što su Been, Ateve, Blic, Politika, Oslobođenje, sarajevski unitaristički portali... neki nemaju u svom nacionalnom i entititetskom arealu nikakvu prođu, ali to objašnjavaju totalitarnim režimom i režimskim medijima, pa „spas“ nalaze u medijima koji za njih imaju prostor ali nemaju publiku.
Jedna nevalidna, nereferentna, konglomeratna, niska vucibatina, svoje jedino postojanje i značaj vide u par postotaka Endiaja.
Ako izuzmemo fantomski Esdepe, mnogo ružnije začešljan od Zlaje Paraje, istraživanja Endiaja, u nekoliko zadnjih mandata, ulavnom su približna stanju stvari. Sa Esdepe nešto nije u redu. Ili postoji ogroman sloj zadrtih muslimana koji se pred anketarima predstavljaju kao nenacionalni socijaleuropejci pa u tami svog glasačkog paravana glasaju za one sa dna kace, u što ne vjerujem, ili je načinjen sistematski doping sistem za Esdepe kako bi ga se, kao zec na ciriškom mitingu, vuklo ka rekordu. U taj sistem mora da je uključeno nekoliko stvari: selekcija ispitanika, što se lako postiže davanjem pretežnog sastava iz nekoliko regiona koji nisu klasično muslimanski, nego radnički, na primjer, sistem i mozaik pitanja, namjerno rebalansiranje rezultata, sumnjivo mi je da Endiaj napominje da ova anketa ne znači da će takav biti izborni rezultat, zatvoreno mrtvilo klasičnog bloka tamnovilajetskih glasača, anketari. Mislim da je u pitanju taj sistem, garniran sa malo američkog navijanja za Zlaju Snabdjevača Gvantanama. Svi u Sarajevu znaju da Esdepe uvijek u istraživanjima stoji fenomenalno a na izborima uneređeno.
S tim u vezi je i nemogući rezultat podrške Ljiljanu Komšiću. 33%. Pošto Hrvati ne daju podršku Komšiću, jedino objašanjenje je da u džamije idu sve sami komunisti.
Borjana Krišto i Martin Raguž su izjednačeni. Nelogičan je nesklad između rastućeg Hadeze i 3 procenta Borjane. Malo objašnjenje je to što je Borjana nešto nepoznatija od Raguža ali to nije objašnjenje da Raguž bolje stoji od njegove devedesetke.
Odnos SNSD – SDS – PDP, 46% - 17% - 5%. realan je ali kontaminiran. Pedepe je previsok za stranku koja se satoji od Ivanića i pola Borenovića.
Realno je da Haris ima tih devet posto. Ali to znači da je to njegov krajnji domet. Haris više nema rezerve. Radončić i Bakir mogu još rasti jer oni koji su uknjiženi Komšiću mogu se lako razliti na ovu dvojicu ali Harisu sigurno neće. SBB će preuzeti mnoge stranačke glasače Harisove stranke što će biti i njen kraj. Ako dovede do kraja bitku protiv Esdepea, SDA može zaustaviti pad. Ali se mora više mobilisati oko kandidature Bakira a ne oko mrljavog Tihića.
Nebojša Radmanović ima 44% a Ivanić 24%. To je ono što je Ivanić imao i protiv Rajka Kuzmanovića. S tim što Radmanoviću treba dodati i još stranačkih infrastrukturnih glasova pošto njega birači doživljavaju kao člana Predsjedništva više nego Dodika kao predsjednika Vlade jer je Dodik personifikacija i Esenesdea. Dakle, Ivanić trune na panju.
Moja omiljena tema, Opozicija, Otpozicija, Otpozadicija, Nudiguzi i Potopnici, načinila je ogroman promašaj udruživanjem i tatrljanjem o kriminalu te ranim istrčavanjem u kampanju. Prilude. Kako odjeveni ljudi gledaju na buljuk gologuzana koji se zbiju u grupu i drže se za guzice. Kao na loš božiji znak. Dok pojedinačnog gologuzana samo sažalijevaju.
Otkako su se Opozicionari udružili i počeli reklamirati kriminalizovani potop, Esenesde je počeo rasti. Pogledati fenomenalan tekst Zorana Krešića u Večernjaku. Primjer za sitne neuke i još sitnije reketoidne novinarčiće. Rast SNSD je krenuo negdje u aprilu, kad smo objavili slogan Srpska zauvijek a oni počeli o kriminalizaciji.
Da sam Ognjen Tadić, povukao bih se u korist Republike Srpske. Toliko o predsjedničkim izborima u Republici Srpskoj.
Istraživanja javnog mnijenja stranke ili asocijacije, rade, ili ne rade, radi straha. Oni koji su u velikom strahu izbjegavaju istraživanja. Oni koji su favoriti rade istraživanja iz straha od pada. Da se osokole.
Meni ne trebaju istraživanja. U kampanji znam kako će ko proći u kom gradu, ne trebam ni izlaziti iz auta. Po licima ljudi na mitingu znam. Po stanju organizacije znam.
Ali, dobro, istraživanja su obredni običaji izbora. Tako Indijanci prizivaju kišu. Treba se čuvati Danajaca koji istraživanja nose. Esdepe nikako da shvati.
Velikoj, a ni maloj, stranci, istraživanja nisu od koristi. Velika stranka ne može tako lako da pravi zaokrete i ispravlja negativne postotke. To je samo da saznaš i vidiš i da ništa ne preduzmeš. Ne možeš pedeset dana prije izbora promijeniti temu i poruke. Niti možeš pričati nešto obrnuto od onog što si dosad pričao. Velika stranka vodi permanentni izborni proces i sve svoje postotke dobila je mnogo ranije. Još od formiranja vlasti. Šta se može učiniti pedeset, šezdeset dana prije izbora? Može se pasti za nekoliko procenata, nekom velikom nepažnjom ili pogreškom. I, ako si baš budala, ali budale ne stoje na pobjedničkom pijedestalu, možeš izgubiti izbore zbog velikog gafa. Ali, ni tu ti ne pomažu istraživanja javnog mnijenja.
Nemam vremena ni resursa. A da imam, istraživanja bih organizovao na sasvim druge teme i potpuno prije i van izbornog vremena. Iz pitanja, i odgovora, o tome koliko sa svojom skoropunoljetnom djecom pričate o toj i toj stranci ili lideru, mnogo se više i dugoročnije može saznati o položaju i rejtingu. Ova klasika: Da se izbori održavaju u nedjelju, za koga bi glasali, ista je storija kao: Da je moja baba imala barem jedan testis.
E, sad bi me neko pitao ko će pobijediti. Pa, onaj ko je već pobijedio. A izgubiće oni koji ne znaju ko je pobijedio.