КОРДОНИ

МАЛИХ МАРГИНАЛАЦА

ПОВОДОМ

ДАНА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Ако ичег Срби треба да се ријеше, мада има тога много, треба да се ријеше Јетрваштва према другим Нацијама.

Да се не баве другима. Да престану да мисле да живе у Краљевини СХС или Титовини Б&Ј. Јер их је то коштало. Да прекину туђе бриге. Јер имају својих. Да ником не завирују у Лонац. Јер ни ватру му не ложе.

Јуче, поводом Дана Републике Српске, Деветог јануара 92е, када је проглашена Република Српског Народа БиХ, у бошњачкој јавности, дијелом у хрватској, дијелом у србијској, на друштвеним мрежама, многи појединац демонстрирао је своју мржњу према Републици Српској и Србима.

То је, политиколошки, инфицираност политичком пропагандом оних који су против Срба и свега српског. Социолошки, то је Јетрвашење, Примитивизам, Сокаклук. То је живот у своја четири зида.

Анимално, то је демонстрација крвожедности. Ако не могу до твог врата, да те прикољем, барем да ти цркне крава.

Балкански, то је мржња примитивизма и примитивизам мржње.

Разбијањем Југославије, ослобођена је та Балканска Мржња. Она тада није настала. Само је изашла испод самоуправне мирољубиве коегзистенције. Али је југословенска свијест остала у многој Глави Мржње.

И као свијест и као подсвијест.

Она онемогућава стварање нормалних Нација и Држава.

Са том јетрвском, прекотарабском, свијешћу, и дјелањем, не може се створити Национална Држава 21ог Вијека.

Неразумљиво је зашто обични Инокосници, Политички Актери, цијеле Институције, Бошњака, првенствено, желе промијенити неки нечији датум који се догодио.

Тај Антикалендаризам, само је индикатив жеље да се истријеби један Народ. Да се избрише сваки његов траг.

Република Српска је јуче, и не само јуче, нападана огромном лепезом, од Геноцидности до пријетњи Затворима.

Неки су предлагали хапшења. Неки су предлагали да се договоримо који датум да славимо.

Ма, с киме да се договоримо, мајку вам јебем у дупе.

Тај живот у Сизовима, у Самоуправним Интересним Заједницама, гдје се сви кобива договарају о пари коју сам ја зарадио, не може се још дуго прекинути и елиминисати.

Али се може ублажити раздјељивањем, одјељивањем, разлазом, растанком.

Српској ће бити лакше.

Јер. Она ни сада не брине бриге Федерације и Бошњака, колико они брину бриге Републике Српске.

Три Нације не могу у једној Држави.

Три Мржње још мање.

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ,

ВРИЈЕМЕ ЈЕ

ДА ДРЖАВНОСТ ПОСТАНЕ

РАВНОПРАВНА

СА СРПСТВОМ

Вишевјековне туђинске власти над Србима, отупиле су њихов Државни Рефлекс.

Они се олако одричу и Нације и Вјере а на Државу слабо мисле.

То се исто догађало и под Краљем и под Титом. И сада под овим  Бљузгом.

Српска подручја у БиХ су нешто другачија од оних у Србији и оних, некадашњих, у Хрватској.

Овдје се Срби нису дали, подали ни предали.

Гинули су, нису бјежали.

Зато је свака Кап Крви, и мртвих и живих, заслужна за очување Републике Српске.

А нема ко није био против ње.

Република Српска је у Дејтон отишла као Држава.

И из Дејтона се вратила као Држава.

Слабости аналфабетске политике Есдееса омогућиле су значајну девастацију и отвориле пут Унитаристичком Сарајеву, муслиманима, да дивљају са својом непостојећом Државом, непостојећим Геноцидом, непостојећим Грађанима, непостојећим Институцијама...

Обиљежавање Деветог Јануара, враћа Свјетлост.

Суверенистичка Политика коју води Српска, уз ометање Опозиције, у оваквим условима, суверенистичка, добар је искорак.

Државност мора постати равноправна категорија у владиним пословима, у јавности, у школству, код интелектуалаца и стваралаца.

Дјеци већ сада треба говорити о Држави Српској.

Кад може Вјеронаука, може и Државност.

Без Државе Републикем Српске, ово ће постати Сарајевски Санџак.

Нестаће Срба.

ПОБЈЕДА МИЛАНОВИЋА,

СТРАНКА,

ОРГАНИЗАЦИЈА,

КАНДИДАТ,

ТРЕНДОВИ

Било је логично да Колинда Грабар Китаровић побиједи у Хрватској.

Ну. Хрватска Хилари је пала.

Противкандидати Милановић и Шкоро, нису били убједљиви.

Милановуић је неславно завршио свој дио у Влади и на челу Странке. И одбачен из Политике.

Шкоро је народни забављач са лошим смислом за хумор, нема појма о Политици ни о другим категоријама као што су нација, држава, друштво...

Проблем за Колинду јесте био учешће њих двојице који су на супротним половима бирачког тијела.

Али, у другом кругу било је реално очекивати да дио гласова Шкоре, оду Колинди и да она, уз масовнији ХДЗ, прескочи Милановића.

Показало се да то није било тако и да је Милановић добио гласове добре организације СДП, дјелић Шкориних и све гласове Против Колинде.

Кад се све сабере, није побиједила Љевица, јер је то у Хрватској проблематична одредница, нити је изгубила Десница, јер је то у Хрватској хаотична одредница, већ су се бирачи опредијелили за Озбиљност.

Милановић је озбиљнији политичар од Колинде. И од Шкоре.

Као што је и Колинда изгледала озбиљниоје од Јосиповића, јајета без жуманца и бјелањца.

Колинда није изгубила због својих провала и глупости. То нису тако масовно раширене сторије. Оно што је масовно на Порталима, није масовно у Бирачима.

Јер то је логично кад снеба паднеш на мјесто Предсједника Државе.

То је исто случај Шкоро.

Политика је много озбиљнији процес.

За овакве, Изборе појединачних Кандидата, битно је неколико релација и процеса.

О томе Колинда, и њени цекер-савјетници, не знају ништа.

◘ Странка. Пошто се персонализовани Избори ослањају и на ширу лепезу гласова, који нису сигурни, пливајући су или манипулативни, Гласови Странке морају бити искориштени 100%. Они се подразумијевају.

То у случају КГК није било тако али јесте у случају Милановић.

Јасно је било да је СДП организованија Странка а да је ХДЗ масовнија.

У СДП су пребацили норму а у ХДЗ нису ни осмицу одрадили.

◘ Организација – Кандидат. Странка декларативно стане иза Кандидата. Али, он мора добро да стоји у Организацији. Организација ради за њега.

Колинда је сабласно стајала са Организацијом ХДЗ. Она, отпочетка, није била дио ХДЗ. Била је битна само да се уклони Јосиповић.

Она је умјесто темељног обиласка и контаката са Организацијом, срала по дворишту о НК Хајдук и НК Ријека. То је микроскопска количина Гласова.

Ако те Организација Странке не прихвати, нећеш добити Изборе.

◘ Компактност Странке. ХДЗ је митско биће, као и све Ратне Странке. Пола Странка, пола Покрет, пола ВИС Томпсон & Будале.

СДП је ортодоскно организован, на темељима комунистичког насљеђа. А, пошто су у Хрватској озбиљнији од Сарајћаршије, СДП се у Хрватској држи, за разлику од Лагумџијиних димијаша.

Најслабија карика СДП је регионализованост. Али у оваквим Изборима то се не примијети.

◘ Кандидат. На подручјима гдје људи желе да буду Чланови Странака, а многи и по удвије, утри, Кандидат не може да буде циркусант. Мора да буде Политичар. Мора да сугерише Озбиљност.

Јасно је да опћи јавни утисак Милановића као одбојног љевичара није могао да буде побијеђен утиском неозбиљности једне случајне углађене алапаче у пролазу.

Осим тога, Милановић је у свом учешћу у Политици показивао дешњашто много више него љевичарство.

То Бирачи препознају.

◘ Трендови. Мало која Странка анализира трендове, уназад два мандата, десет година, двадесет година.

Трендови не лажу. Трендови све покажу. Па можеш да коригујеш путању, или своју или противничку. Дабоме, треба ти цијели мандат за малу корекцију.

Али. Ко ће то, јебига.

ХДЗ је лоше прошао на изборима за Европски Парламент.

Да се не враћам уназад и да не пребирем унутарстраначке потресе.

СРБИ СЕ ВРАЋАЈУ

У СОЈЕНИЦЕ,

БЈЕЖЕ У ЦРКВЕ

НА БРДИМА.

ШТА СЕ, УСТВАРИ,

ДОГАЂА.

Наставља се Распад Југославије, који је био Пројект против Срба.

Сви су били против Срба. И Браћа Јединственици, и Комунисти, и Запад. И Срби су били сами против себе.

Ну.

Процес је почео раније.

◘ Прелазак у друге Вјере, и тиме у Нације, са недопустивом, историјском лакоћом

◘ Улазак у Краљевину СХС

◘ Прихватање Комунизма

◘ Потпуно неискориштавање НОБ и ФНРЈ/СФРЈ, у којој су Срби били половина живља. Политичко представљање је препуштено Кидричима, Кардељима, Бакарићима. Срби су демонстрирали снисходљивост и одсуство борбе за Српске Националне Интересе.

◘ Распад Југославије. Који је покренут да се Срби осакате и протјерају, или побију, преко Дрине, са Косова и да се, преткрај, откине Црна Гора.

Срби се ни у томе нису снашли.

Снашли су се само Срби Републике Српске.

◘ Након Бомбардовања од стране НАТО Пакта, Срби се, опет нису снашли. Ђинђић, Коштуница, Тадић и Вучић, нису ни близу капацитети за Вођу Србије.

Србија је, међутим, равнодушна.

Она тако смирено подноси Манипулатуру, јер Вучић није Диктатор, он је Манипулатор, да се чини да је дрогирана.

*

Догађаји у Црној Гори.

Ради се о наставку Распада Југославије.

Прецизније, о наставку Истребљења Срба.

Иако је узорак мали, Црногорски Догађаји говоре о стању Српства.

Тамо се већина од 600.000 становника преко ноћи одрекла Српства и отишла у Црногорство.

Црногорац је географска одредница, као и Босанац.

Али, Нација је створена и сад је готово.

Сада иде наставак. Држава те преконоћчне Нације, узима инфраструктуру Српске Прасвославне Цркве.

А кад ти узму Српске Правосвне Богомоље, како ћеш да будеш Србин.

Мило Ђукановић, такође Манипуалатор, али са дватри доктората у односу на Вучића, удара на Српство.

О томе нико не говори.

До отцјепљења Црне Горе и преласка Срба у Црногорце, дошло је због недостатка Политичке Артикулације.

Мило Ђукановић побјеђује на Избиорима без проблема.

Зато је без проблема донио Закон о слободи отимања цркава, богомоља, светиња и здања.

Да је постојала Српска Национална Странка, велика за тамошње прилике, то тако не би могло.

А ово Опозиције што постоји, иде Цркви по амандмане. Очекује да Црква у дијалогу са Милом, ријеши политички национални проблем.

Политичка Артикуклација је уништена и у Србији.

У Србији не постоји ни једна озбиљњна Национална Странка.

Ни СНС није Странка.

То је конгломератни манипулатив болесног Вучића.

Који му помаже да се он у Политици представи нормалним.

Стање у Црној Гори може да иде само на штету Српства.

Вучић и Мило дјелују заједно против Српства.

У томе ће страдати Српска Православна Црква.

Вучић ће тако елиминисати добар дио значаја и утицаја Косовских Владика.

Само му се још они супротстављају у његовој предаји и одрицању од Косова.

Мило Ђукановић мора да буде побијеђен на Избирима. Не на Улици и не у Цркви.

Црква подржава протесте и на улици. Не жели политизацију. Што је уреду.

Али није уреду што то не жели и Опозициија. Српска Политичка Артикулација.

Стога догађаји у Црној Гори говоре о даљем повлачењу Срба из Политике.

Што се показало погубно у Комунистичкој Југославији.

Посљедица тадашњег повлачења Срба из Политике, била је национална катастрофа у којој су Срби, током Распада СФРЈ, очишћени са своје земље.

Посљедица овог повлачења биће иста.

Не може, данас, Српска Православна Црква да спаси Нацију.

То може само Пполитика. Национална Политика.

А Политику не може да води Црква.

Може само Велика Национална Странка.

И тако, стално идемо укруг. Све мањи. И све нижи.

СРБИ ГУБЕ

ПОЛИТИЧКО БИЋЕ

Мада, за Политику, никад ни талентовани били нису.

Догађаји уназад неколико година, у Србији, Републици Српској и Црној Гори, коликогод то различита српска подручја била, имају многе заједничке карактеристике политичког сегмента српске Јавности и Народа уопште.

● Опозиција је закржљала, без Политичког Програма, извана индукована и инструисана, без подршке Јавности и без довољне подршке Бирача.

● Опозиција се заснива, и нада, на Гласовима Против.

Они Бирачи који су против, они су увијек против и то нема везе са Опозицијом.

Бирача који су Против, никад нема довољно за изборну побједу. Њихове кутије су анархистичка улица а ту се, онда, морају додавати зачини и адитиви из других извора.

● Под Опозицију се подвлаче играчи из других спортова. Натуршчици, глумци, циркусанти, манипулативи Служби...

● Опозиција увијек дјелује са временским помаком у односу на Власт.

● Опозиција у центар своје дјелатности ставља Парламент, надајући се да ће медији то да рашире, као пандемију, и да ће на основу тога Бирачи да похрле на изборе, дајући глас њима.

То је, пак, тешка површина. И Парламент, и Медији. То до Бирача не допире.

Овдје су подручја која још увијек добро рађају страначком припадношћу и организацијом.

То се не може заобићи.

Да би се дошло до Мила, Вучића, Додика, мора се доћи до Бирача.

А то нико неће да ради.

Јер је крвав и дуг посао.

*

Зато се у Црној Гори дошло дотле да Црква и Вјерници бране Политичке Темеље Српског Народа.

Пошто је, код референдума о одвајању од СРЈ, Српски Народ показао политичку немоћ, краткорочност, незаинтересованост или атрофију.

Напад на СПЦ, Милозаконом, напад је на Политичко Биће Српског Народа у Црној Гори.

То је Денационализација Срба.

Нека врста наставка претходних процеса покатоличења, турчења, македонизовања, албанизовања чак, па и одрицања од Српства а прихватања Црногорства.

Црква се, и Вјерници, томе не може супротставити.

Једноставно, Бог их није створио за такву борбу.

Политичари, Мило, Вучић, Додик, гледају кратко и виде боље. Владике гледају далеко и виде даље.

Мада су се неки извјештили да гледају кратко као и Политичари. Ну, то није довољно.

Српска особина да се сви роје око Вође, да сви воле Власт, и кад немају користи од ње, да сви лете за Чергом Власти, ко гологуза Циганчад, да поштују Власт само да би је некако и у нечему зајебали... доводи до дугорочне владвине Вођа.

А, пошто Вође нису Вино, већ Кисели Купус, то не излази на добро.

Опозиција, након неког времена, постаје сукривац за све Вођине грешке.

Вођа, са урођеним опстајућим анималним инстинктом то користи колико му треба. А своје успјехе истура у први план.

Када се то сабере са онима који не изалзе на Изборе, Опозиција је немоћна.

Играјући на Анархију, она још јачим чини Вођу а себе слабијим.

Уништавајући, даље, Српско Политичко Биће.

Видимо се у сљедећем завијутку спирале.

СРБИ СУ

ОСТАЛИ БЕЗ

НАЦИОНАЛНЕ СВИЈЕСТИ.

А ОНА ЈЕ ТЕМЕЉ

И ВЈЕРИ И ПОЛИТИЦИ

И ОПСТАНКУ.

Код Срба је одавно срамотно бити Националист.

Толико да није срамотно бути Национална Будала, као Радикали из доба Шешеља, али само немој да будеш Националист и да те оптуже за Великоспрски Национализам.

Толико да није срамотно бити Национална Пичка, као пребрикетирани радикални Први Напредњак Србије и Кине.

Демонстрацију Стеченог Српског Синдрома губитка Националне Свијести, Срби су почели још у Комунизму. Да не идем до Краљевине СХС.

Док су други, много мањи Народи и Народности, Комунизам и Социјалистичко Самоуправљање, искористили за раст Национализма и свијести о својој Држави, Срби су Распад Југославије схватили као полигон омасовљавања Ћоркана из Андрићевог Романа.

Многи нису схватили шта раде. А многи су знали и били су купљени и инструисани.

Под заставом Сви Срби у једној држави, што је већ тада била колективна оптужница над Србима, они су се борили за Распад СФРЈ.

А, борили су се, у ствари, за српску кривицу и нестанак Срба.

Да је било Нацицоалне Свијести, Срби би опстали у Хрватској, без обзира на њену неовисност. Срби би били на својој земљи а Хрватска би, данас, друкчије изгледала.

Данас Мило Ђукановић говори да су посланици који су чупали микрофоне, заостала појава Великосрпског Национализма.

Све то, и ћоркановска политичка артикулација, шешељевштина и вучија итд, и нестанак Срба са свих подручја Југославије, осим у Републици Српској, посљедица је једне једине дуготрајне чињенице код Срба – губитка Националне Свијести.

Том дуготрајном чињеницом, Срби су постали Народ Кратког Рока.

Све чине краткорочно.

Национална Свијест се мора враћати међу Србе.

Иначе, иду путем нестанка.

То се мора чинити кроз породицу, образовање, медије, политичке странке, цркву...

Национална Свијест је темељ свега тога.

Нема Вјере ни Цркве без Нациналне Свијести.

Нема Државе без Нацицоналне Свијести.

Зашто у Црној Гори отимају православне богомоље.

Зато што је Српство сломљено и што Црква сама, не може одбранити своју имовину на толико широком фронту.

А ако је Српство сломљено у Црној Гори, онда је сломљено и у Србији.

Још само, као на Православном Згаришту, стоји у Републици Српској.

Али. Колико може да издржи, опкољено Турским Друмовима ЕУ и НАТО.

Зато је најпречи политички посао да се у Србији и Црној Гори, стварају Велике Националне Странке.

Не великонационалне већ рационално националне.

ОПОЗИЦИЈА

У СРПСКОЈ

УНИШТАВА И

ЗАДЊЕ ВЕЗЕ

СА БИРАЧИМА

И ЈАВНОШЋУ

Млади Бакуњинац у Народној Скупштини Републике Српске није позвао Чланство Педепеа, на уличне протесте против Баџе који туче Попаја док га Олива брани.

Позвао је Грађане, Јавност, Бањалучане.

То је кључна чињеница о снази Опозиције и односу Политичких Снага на простору Републике Српске.

Власт ће, то је већ изборила, одговорити контрамитингом.

И тако разоткрити још један Пичкин Свијет на параполитичком, параинтелектуалном и парајавном небу Српске.

Оне који Бакуњашима, Анархистима, признају и одобравају све а Властима ништа.

Тако признају Анархију.

Признају технологију да се Власт узима од Власти а не да се добија од Бирача.

Власт која је побиједила на Изборима, увијек је у предности над Опозицијом.

Само у изузетно глупој и окрутној варијанти није.

Власт има много више полуга.

Опозиција је само у једноме у предности.

У градњи политичке организације и контактима са Бирачима.

А опозиција у Српској, управо ту предност не користи.

Већ на сваки начин жели да се са Властима такмичи у оном у чему су Власти у предности.

Па и у јавним скуповима.

Власт, СНСД, ће увијек потегнути своје Чланство.

Млади Анархисти, пак, потежу Јавност.

Они је злоупотребљавају, користе је као накурњак. Мада још мразеви нису стегли.

То ће се осветити странкама из којих долазе.

У које су ушли.

Не може се, кад се коме дигне, позивати на митинге, скупове, протесте, анархију.

Властима се нема шта осветити. Јер Чланови су већ Чланови.

А много битнији пропуст Опозиције, у томе је што не схватају да је вријеме Јавних Протеста, на многим подручјима Сфрјишта, прошло.

Да није, не би они у Београду шетали, шетали, шетали...

Волунтаризам Малих Анархиста, донијеће само штету оном што се, изворно, валидно, демократски, зове Опозиција. Или би требало то да буде.

Огромна је грешка Ићи без Курца у Сватове.

Али је још већа грешка, Ићи без Курца а бјежати од Сватова.

НЕПОСТОЈАЊЕ

ПОЛИТИЧКОГ

ПРОГРАМА ОПОЗИЦИЈЕ

У СРПСКОЈ

И ЊЕНО СУЖАЊСТВО

ЗАПАДУ, ДИРЕКТНО

ПРОДУКУЈЕ

ПРОГРАМ ЈАЧАЊА

ДОДИКА

Опозиција у Републици Српској, нема Национални Политички Програм и нема никакав други Политички Програм.

То је ствар која је јасна и коју не треба доказивати.

Да има, не би никад дошла у ову четверомандатну нејебицу, несолицу и несаницу.

Мислим, прије свега, на Есдеес.

Педепе је и формиран да буде Опозиција.

Не Властима, већ Републици Српској.

Чуди ме како ПДП још није промијенио име у ПДВ.

Један Човјек, Један Рачун.

Усљед помањкања Политичког Програма, Опозиција  је у стању трајне потребе и туђе бриге.

А хуманитарна организација, састављена од Тајних Служби Запада, Сарај Чадора и Неких Амбасада, увијек је ту, када треба Туђа Брига против Републике Српске.

Зато је на мети, већ више од двије године, министар Драган Лукач.

Јер има биографију Српског Ратника. Јер је професионални Министар Полиције. Јер није Пичка. Улизица. Каријерист.

Он је мета и због Полиције.

Само је, још, Полиција остала Рпублици Српској.

То је највећа Иванићева грешка. Није стигао.

Тактика Западних Актера се састоји из истовремених офанзива на Додика и на „Додикове“.

Тако је мектић добио чин Генерала Киле Злата.

Јер је Будалаш и јер мисли да је Кила Злата много тежа од Киле Надгробног Мермера.

Тако је исто био нападан Станислав Чађо.

Јер је био Министар Полиције.

Мада он и Лукач немају никакве везе.

Тако је нападана и моја маленкост.

Иако нисам био Министар Полиције.

Али су Америчка Амбасада, њен теренски достављач Копања, Сарајчадораши и многи други, процијенили да сам ја неки идеолог Есенесдеа.

Чак су ме пресретали муслимани по Бањалуци и оптуживали ме да сам од Додика начинио Националисту а он је тако добар Ћојек.

Ја нисам, иако сам јео кру на босанској телевизији. Тако су звали ТВ Сарајево из времена СРБиХ.

Додик ме, дабоме, преименовао у Ибрахима Паргалија.

Шта се, у ствари, догађа, након свих тих офанзива на Додика и „Додикове“.

Догађа се јачање Додика.

И у Есенесдеу и на Изборима.

То што јачање Лидера, у некој фази, доводи до његових грешака које могу да коштају и њега и околину, то је мала добит у односу на укупан Тренд.

Странке Опозиције све лошије стоје.

Деенес, је на на прошлим Изборима, нарастао на сто хиљада Гласова. Толико да је могао да се провјетрава и цијепа а сада и да упада у блато.

А Есдеес изгубио педесет хиљада.

Додик је унутар Есенесдеа постао апсолутно ортодоксно недодирљив.

Изван Еснесдеа, запосјео је и сву Власт у Српској и Сарајево и Савјет Министара.

Јебе без кориштења Анпа.

А сви доносе уши на завртање.

Можда јебе, можда не јебе, ал вам се уши црвне упиздуматерну.

Ја знам да све то није добро.

Али је проблем што Опозиција у Српској то не зна.

Зато сте највеће Будале што нападате на Лукача и тражите његову смјену.