ДА ЛИ

НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА

ТРЕТИРАТИ КАО

СЛОБОДНО

ПОЛИТИЧКО БИЋЕ

ИЛИ КАО

ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊАКА

КОЈИ ЖИВИ КОД

МАМЕ И ТАТЕ,

КОД ЏЕПА И ПАРЕ

Еуроблиц данас разматра тему да ли Мандате, у Народној Скупштини Српске, дати Странкама и тако спријечити прелазне рокове и слично.

Нисам читао, али ми се свиђа начин размишљања.

Ну.

То ништа не би промијенило.

Политичке Странке, да могу да нађу, Надпосланике, већ би их нашли.

Не могу их наћи и да им дамо Мандате у власништво.

Ја, пак, као и увјек, имам генијалну идеју.

Јер сам учио код Кардеља.

Народне Посланике делегирају Скупштине Општина, из реда Одборника.

За сваку годину Мандата. А могу и да за сваку сједницу замјењују дотичне.

У том случају, Странке би много квалитетније ишле на Локалне Изборе и много квалитетније Одборнике предлагале. Чиме би се локална сцена уозбиљила. А сада је, дабоме, ко пијаца, бувљак, или самопослуга код Кинеза Ђуре.

Странке би имале много већу везу са Бирачима.

А делегирани Посланици би увијек били пред лицем Бирача. Нема сакривања.

Она Странка која има већину у локалној скупштини, добиће више једнократних Посланика.

Мало је рачуница компликована. Од 1300 Одборника, треба дестиловати 83, или 103, Посланика. Али у тој алгебри постоји заокруживање оних децимала.

Па ти брале купи Посланика. Кад не знаш којег ће делегирати.

Нема прелазака и папака.

Боље да Народне Посланике бирају локалне Скупштине него Бирачки Одбори.

Тако би странке биле унеколико, власници Мандата а унеколико не би.

Јест компликовано, али и сада је, само смо навикли.

Идеја да Политичке Странке буду власници Мандата, појачава одговорност Политичких Странака.

Која им је сада одузета. Као и Државама, Границе.

Без Странке ријетко ко може да буде изабран. А, потом, Странка нема никакав начин да га дисциплинује и колијенчи.

То је генерисање Анархије.

Анархија одговара онима који руше НДД Сферу, који руше Државе и Суверенитет.

Западу одговара, реци немој се стидит.

Дакле, Лијепа, мирисава, пиздава, ЕУ и Пет Амбасада, то никад не би дозволиле. Прије би заметнуле Рат у БиХ.

У квалитету кандидовања, Странке тешко шта могу да ураде. Или јебе Шеф Странке, или Шеф Станице.

Остали су Отправници Возова.

Било би квалитетније када би се Чланство изјашњавало о Кандидатима за Посланике.

Али. То може да организује само добро организована Странка. Остале би сјеле надвор и јаукале од муке.

Углавном, најоптималније рјешење би било подизање Цензуса.

Драстично подизање Цензуса.

Чиме би се смањила могућност куповине гласова преко Бирачких Одбора а и избор могућности за прелазак.

Уз укидање Независних Клубова.

Углавном, нико га не вади али оргазма нема ни на видику.

ШТА,

НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ

СРПСКЕ, ЗНАЧИ

БРИГАДА ОД

1332 ОДБОРНИКА

Па, значи да ли ће на Фрески бити, Свети Георгије убива Аждаху, или ће бити Свемогућа Аждаха сатире Георгија.

Одборници су најбројнија Политичка Структура.

Много бројнија од Министара и Народних Посланика.

Много бројнија од Страначких Актера.

Пошто иду Локални Избори у Српској, Странке би морале да обрате пажњу на структуру одборничких кандидата.

Иако се, већ, окаснило.

Структура Одборника, први је корак ка озбиљности Политичке Сцене.

Елиминисањем превртљивости, монопоплисања или ситнокорисничке практике, омогућава се сврха Локалних Избора.

Систем који је наметнут, у Локалним Заједницама, не познаје некадашње Извршне Одборе Скупштине Општине, као извршни сегмент Локалне Власти, већ су у један тор стјерани Одборници, Начелници Одјељења и Начелник Општине.

Та гужва и заједнички мирув у истој сали, просто мами на разне нагодбе, материјалне, позиционе, необразли, природе.

Интерес Локалне Заједнице, ту је задња рупа на свирали.

А Одборници би, поред Страначког Мозаика, требали да омогуће, да се боре, равномјерно задовољавање интереса општинских подручја.

Структура Одборника у Републици Српској, по образовању, по подручјима из којих долазе, по заступању слојева становништва, никако не одговара Животу.

Ту је највише оних из електропривреде, шумарства, фондаштва...

У једном мандату су, од четири стотине, и више одборника СНСД – само два имала везе са Пољопривредом. Један од њих је био Мићо Живић, Бијељина.

У другим странкама може да буде само горе.

Сређивање структуре одборничких кандидата, нема за сврху само онемогућавање превртљивости и јевтине продаје на одборничком бувљаку, већ се ради о искораку Представничке Демократије.

А највећи значај би био када би то био први корак у сређивању структуре посланичких кандидата.

Која је још погубније.

Данас, у Народној Скупштини, гледамо Народне Посланике, а они су најарлаучнији, који не представљају ниједан слој Становништва, Грађана, Гласача.

Ни једно географско подручје.

Читаве позиције треба елиминисати из одборничких и посланичких структура.

Директоре, власнике приватних послова, фондовске и бирократске ликове из шума, електропривреде, фондова... ограничити мандате на један... вратити Посланике на полугодишње свједочење у локалним заједницама из његове Изборне Јединице...

Тако би, многи, упознали много више људи од оних које знају из Бирачких Одбора.

Та структура кандидатуре, мора се законски регулисати.

Унапријед онемогућити да се кандидује Директор.

Ако хоћеш да будеш Народни Посланик, немој бити Директор.

Изборни Закон Републике Српске то лако ријеши.

Овако, Сукоб Интереса је прича послије приче, пост фестум. Која се лако разблажи и заборави.

Зато је 1300 Одборника битна Бригада.

Јер је на првој линији одбране.

 Bosna i Hercegovina

 – ustavni, institucionalni, 

i opći pravno-politički nered 

Dražen Pehar 

Današnja Bosna i Hercegovina svoj je ustav dobila u prosincu 1995., potpisom predsjednika RH, Republike BiH, i Savezne Republike Jugoslavije, kao i predstavnika tako-zvanih unutarnjih strana u BiH (HRHB, i Republike Srpske koju je zvanično, pismom potpisanim od strane Radovana Karadžića, u Daytonu predstavljao Slobodan Milošević); u to je vrijeme potpis na sporazum u ime HRHB dao Jadranko Prlić, zbog tobožnjeg neslaganja Krešimira Zubaka sa nekim dijelovima sporazuma (posebice sa pripajanjem Posavine, u širem smislu, Republici Srpskoj), iako je Zubak u Daytonu potpisao primjerice „Sporazum o implementiranju Federacije BiH“ (drugi dokument, iznimno važan za Hrvate, potpisan u Daytonu). 

BiH – hibridno ustavno uređenje 

U ustavnome smislu, BiH danas predstavlja hibridno uređenje koje je nastalo i opisom ustavnih nadležnosti, institucija, i pravila, Aneksom 4 Okvirnog mirovnog sporazuma, ali i mnogobrojnim intervencijama međunarodnih predstavnika, prije svih Visokih predstavnika, ali i OSCEa, koji je, prema Daytonskom sporazumu, bio nadležan za organizaciju i provedbu prvih demokratskih izbora u BiH. Te su intervencije upriličene posebice u razdoblju od 2000e do 2005e, iako je znatan broj intervencija upriličen i ranije, a i kasnije. Također, valja imati na umu da 'međunarodna zajednica' često u BiH djeluje i neformalno, putem poluslužbenih sastanaka, kako na bilateralnoj razini tako i multilateralno (primjerice, preko sastanaka veleposlanika zemalja-članica Vijeća za provedbu mira, PIC, čije ovlasti nisu izvorno opisane Daytonskim sporazumom nego je ono formirano ad hoc, tijekom londonske konferencije koja je slijedila potpisivanje sporazuma u Parizu). 

Dakle, u ustavnome smislu, i zvanično, BiH je zamišljena kao demokracija, odnosno zemlja sa jasnom podjelom nadležnosti, u klasičnome ustavno-pravnom smislu; također, zamišljena je kao zemlja sa tzv. „vladavinom prava“ (ili točnije „zakona“ – the rule of law). Međutim, u realnosti, i prema načinu na koji se tom zemljom upravlja, ona nije niti demokracija niti je označena 'vladavinom zakona.' 

Podjela nadležnosti ogleda se prije svega u činjenici da postoje i izvršna, i zakonodavna, i sudska vlast, i to na nekoliko razina. Izvršna vlast utjelovljena je u Predsjedništvu BiH, a zakonodavna u Parlamentu BiH; dočim je sudska vlast, razdvojena od prethodne dvije, instituirana u Sudu BiH te Tužiteljstvu BiH; no, pri tome treba imati na umu najvažniju 2 činjenicu: izvorno BiH je federacija, sa jakim konfederalnim elementima, koja se sastoji od dva entiteta; a dotični entiteti izvorno su konstituirani od strane nekih, ne svih, naroda BiH: Republika Srpska konstituirana je od strane srpskog, a Federacija BiH od strane hrvatskog i bošnjačko-muslimanskog naroda, tj. njihovih predstavnika. Dakle, BiH je označena ne samo horizontalnom, nego i vertikalnom podjelom ovlasti (vidi i Wikipedija 1). 

Drugim riječima, izvorno, isključivo prema slovu Daytonskog Ustava, BiH je tako-zvana 'konsocijacija,' složeno državno uređenje u kojem neki 'lokalni' entiteti sprovode zakon 'lokalno,' ali dijelom prenose ovlasti i na više razine što znači da surađuju oko nekih pitanja i nadležnosti nastojeći pri tome uvijek formirati konsenzus, odn. sliku o zajedničkome interesu; primjerice RS, kao entitet, zadržao je neke, zapravo mnoge, izvorne oblasti: obrazovanje, znanost, policija, i još mnoge druge; isto važi za Federaciju BiH. Neke oblasti, primjerice diplomatskog predstavljanja, prenesene su na viši, državni nivo. U tome smislu, BiH je izvorno zamišljena kao složevina od dva jaka entiteta i jedne slabe središnje vlade (vidi i Wikipedija 1). No, tijekom implementacije mirovnog sporazuma, ta je struktura destabilizirana, odnosno, promijenjena je, pri čemu izravne ustavne legitimacije, kroz ustavom predviđene strukture, prije svega je riječ o Parlamentu BiH, te promjene nije bilo. No, ipak se može reći da je ta 'promjena izvorne strukture' legitimirana u sljedećem smislu: domaće stranke, one koje sudjeluju u vlasti, neizravno su legitimirale 'reviziju Daytona' tako što sudjeluju u institucionalnome obnašanju vlasti sukladno pravilima sadržanim u institucijama kako ih je odredila viša sila 'međunarodne zajednice', prije svega visoki predstavnici. 

U tome smislu, iako je riječ o značajnom demokratskom deficitu u konstituciji kao realnome procesu, većinski narodi rijetko pokazuju svijest o činjenici da podržavaju strukturu koja je promijenjena na njihovu štetu. Izbor Želja Komšića, kao 'bošnjačkoga predstavnika Hrvata u Predsjedništvu BiH' u tome smislu izvrstan je primjer. 

Konstitutivni narodi i predstavljanje 

Prema ustavu, konstitutivni su narodi ti koji bi trebali biti primarno predstavljeni na većini razina vlasti, i to u za to predviđenim tijelima: primjerice, domovima naroda, ili Predsjedništvu BiH. Međutim, to danas nije slučaj. Prema trenutno primjenjivanom Izbornom Zakonu BiH, pitanje se 'reprezentacije naroda' rješava tako što se pojedini kandidat naprosto izjašnjava kao „Hrvat“, „Srbin“, „Bošnjak“ ili Ostali. Drugim riječima, individualna se deklaracija pripadnosti fiktivno uzima kao znak reprezentacije, neovisno o tome koji narod, većinski tamo gdje je to moguće (a moguće je još uvijek na mnogim razinama), bira određenog kandidata. Teorijski, posve je moguće da, u kantonima sa bošnjačkom većinom, „Muhamed Muhamedanović“ deklarira se kao „Hrvat“, a da ga onda većinski bošnjački glas izabere kao predstavnika Hrvata u kantonalni dom naroda. U tome smislu, od stvarne konstitutivnosti naroda nije ostalo ništa u tobožnjoj praktičnoj realizaciji 3 dotične konstitutivnosti (vidi i Pehar 2016). Za sada, to nije rezultiralo nekim većim poremećajima naprosto stoga što prešutna pravila igre, u RS i u Federaciji, idu u prilog većinskim narodima, kojima činjenica da oni biraju drugim narodima predstavnike očevidno ne smeta. Primjerice, u RS sve zamjenike Predsjednika RS, koji dolaze iz reda Bošnjaka ili Hrvata, mogu izabrati Srbi, a u Federaciji, ondje gdje se bira izravnim glasanjem, ta nepravedna konstelacija moguća je u smjeru „Bošnjaci-Hrvati“, ali ne i obratno. 

Upravo zbog navedenih činjenica, teško je reći je li, u suštinskome smislu, izborni sustav u BiH većinski ili proporcionalan. Ovisi o tome što uzimamo kao potreban izvor legitimnosti, odnosno, koja politička struktura jest predstavljena: jesu li to zvanični konstitutivni narodi, ili je to 'fiktivna nadnacija' (Bosanci i Hercegovci, ili građanstvo kantona, ili građanstvo entiteta u cjelini). Obzirom na to koliko je bilo intervencija međunarodne zajednice, i u kojem su smjeru išle, možda se činjenicu, da BiH u političkome smislu barem donekle, minimalno funkcionira, treba pozdraviti, i opisati kao čudo. Ključna intervencija dogodila se tijekom 2000e, odlukom Ustavnog suda U 5/98-III, koje predstavlja temeljno pozitivan odgovor na apelaciju Alije Izetbegovića; Izetbegovićeva apelacija išla je u smjeru proglašavanja konstitutivnih naroda konstitutivnima na cijeloj teritoriji BiH, bez kvalifikacija, i neovisno o ustavnoj strukturi koja je 1995., tj. Daytonskim Ustavom, realno dogovorena. Naravno da Hrvati i Bošnjaci, kao narodi koji su dogovorili stvaranje Federacije BiH, moraju biti primarno konstitutivni u Federaciji BiH što jednostavno znači da većinu ustavnih nadležnosti, osim onih koje su prenesene na državnu razinu, ti narodi trebaju realizirati na razini Federacije. Oni jesu konstitutivni (u izvornome smislu) i na državnoj razini, ali obzirom upravo na one nadležnosti koje su izričito odredili da se realiziraju na dotičnoj razini, a ne primjerice na razini županija, ili Federacije kao entiteta. U tome smislu, odluka U 5/98-III imala je štetne posljedice posebice po Hrvate jer je Hrvatima umanjena konstitutivnost na razini Federacije, a nije im pojačana konstitutivnost u Republici Srpskoj, niti je to načelno moguće (zbog malobrojnosti Hrvata u tom entitetu). Niti Srbima ova odluka nije išla u prilog zbog očigledne činjenice da je već sam naziv „RS“ u neskladu sa dotičnom odlukom – naime, ako su svi narodi konstitutivni u RS, onda bi se ona trebala zvati drugačije. No, ta komplikacija, za sada, nikoga ne brine. A o dotičnome problemu spekuliralo se i u relativno vrlo recentnome razdoblju. Kada se sve sabere i oduzme: čini se da je intervencija u obliku U 5/98-III zapravo povećala količinu apsurda u BiH, i samo dodatno zakomplicirala odnose (Više u Pehar 2014, i Lasić 2009). Kakvagod bila distribucija konstitutivnosti u BiH, očevidno je da Hrvati ne mogu konzumirati svoja tobožnja konstitutivna prava u RS, a to velikim dijelom važi i za Bošnjake, koji su odlučili ne vratiti se u dotični entitet u većem broju (što je relativno razumna odluka, obzirom na okolnosti). 

Trebamo također imati na umu činjenicu da su ustavne nadležnosti entiteta, u usporedbi sa državom, danas promijenjene, odnosno da država (u cjelini) drugačije izgleda od one koja je predviđena Daytonskim Ustavom. Primjerice, izvorno, ne postoji odredba o Oružanim 4 snagama BiH; postoje samo entitetske vojne snage; također, mnoge nadležnosti u sudskoj vlasti izvorno nisu predviđene Daytonskim Ustavom – to važi i za Sud BiH i Tužiteljstvo. Zanimljivo je da je, u nekoliko navrata, učinjen pokušaj da se, u BiH, uvedu i policijske snage, i to na središnjoj razini, sa nadležnostima na cjelokupnoj teritoriji BiH; taj je proces započet kroz široku interpretaciju daytonske odredbe o 'suradnji sa interpolom' te sa američkom podrškom 'formiranju bosansko-hercegovačke obavještajne službe.' Za sada, predstavnici RS uspješno su se odupirali dotičnim tendencijama. Pitanje je hoće li moći nastaviti sa uspješnom oporbom i u budućnosti. 

BiH – namjerno s onu stranu 'normalnih' ustavnih i pravno-političkih kategorija 

Stoga, sveukupno, može se reći da BiH i jest i nije demokracija: jest na papiru, ali u realnosti, obzirom na intervencije visokih predstavnika, nije; u nekome smislu, narodi izlaze na izbore, i legitimiraju 'predstavnike', neovisno o značajnim ustavnim promjenama, i nelegitimnim intervencijama izvana. Također, može se reći da BiH i jest i nije država za 'vladavinom zakona.' Nije riječ samo o tome da u BiH postoji jedna diktatorska instanca, koja može djelovati neovisno o ustavnim ograničenjima, tj. visoki predstavnik (vidi Pehar 2016); postojeće sudske institucije same su očevidno podložne političkome utjecaju: kako drugačije objasniti, primjerice, presudu u slučaju Naser Orić, i mnoge slične presude? Treće, može se reći i da je BiH federacija, ali, u nekome smislu i nije: politički predstavnici Bošnjaka vrlo su skloni zatvaranju očiju u odnosu na tu činjenicu, a i sama Federacija BiH, u nekim od svojih ključnih institucija (primjerice TV, kao javni servis), uopće ne funkcionira kao federacija. To, primjerice, ima značajne posljedice za strukturu diplomatskoga predstavljanja – onih koji bi stvarno zagovarali hrvatske interese u inozemstvu uglavnom uopće nema u veleposlanstvima BiH. 

Pri tome se upravo ono što su ključne činjenice o BiH uglavnom, i u pravilu, gubilo iz vida. Naime, rat je u BiH izbio kao simptom nedostatka zajedničkoga odgovora na probleme nastale nestankom ustavnoga konsenzusa tijekom 1991. i početkom 1992. Tijekom tog razdoblja, odvajanje od srpske matice uglavnom uopće nije dolazilo u obzir, a oni su se, s pravom, pozivali na Ustav SFRJ te svoj status u BiH kao konstitutivni narod. Dakle, za njih je promjena koja je uslijedila, osamostaljivanje BiH legitimirano voljom isključivo Muslimana i Hrvata, bilo neprihvatljivo (vidi i Wikipedija 2). Također je zanimljivo da tijekom 1991 Alija Izetbegović iznenada počinje govoriti o Muslimanima kao temeljnome narodu BiH koji, za razliku od druga dva, nema rezervnu domovinu pa mu, stoga, u BiH trebaju pripasti i posebna prava (više u Pehar 2011). I to je, naravno, značilo kršenje ustavnih pravila. BiH, najmanje od ZAVNOBIH-a, zamišljena je kao zajednica tri ravnopravna naroda sa podjednakim pravima. Zbog ovih kontradikcija u stavovima i dolazi do rata u BiH (vidi i Lasić 2009). 

Daytonska BiH, izdani kompromis? 

Daytonski Ustav značio je, u tome smislu, kompromis. I to kompromis između potpune podjele BiH, prema njezinom etničkom obliku, s jedne strane, i njezina očuvanja kao unitarne države, s druge strane; kao kompromis između srpskog 'separatizma' i bošnjačkog 'unitarizma.' Također, kompromis se ticao i odnosa BiH prema susjednim državama: budući da bošnjačka komponenta sebe vidi kao stup jedne 'neovisne, potpuno suverene države', i dio Daytona koji decentrira BiH prema vani, provizija o specijalnim paralelnim odnosima između entiteta i susjednih država, predstavlja kompromis. Također, treba imati na umu da je taj dio Daytona zamijenio sporazum o konfederaciji između RH i Federacije BiH, a zanimljivo je da se upravo Alija Izetbegović najsnažnije odupirao konkretnoj implementaciji dotičnoga sporazuma. I treće, i u konceptualnome smislu, Daytonski sporazum predstavljao je kompromis između ideje 'konstitutivnih naroda' (promoviraju ju i Hrvati i Srbi) i 'građanstva' i 'građanske BiH', kao etnički nemarkirane populacije jedne neovisne države (ovo promoviraju uglavnom Bošnjaci, uz pomoć 'kupljenih' Srba i Hrvata, jer je u skladu sa njihovom željom 'vladavine većine' u BiH, u etnički nepodijeljenoj državi). 

Zanimljivo je da su se jedno vrijeme Hrvati ponašali kao neka vrsta srednje spone, kao oni koji su skloni u BiH prihvatiti sve sporazume što ih je ponudila međunarodna zajednica. Pitanje je, naravno, koliko je to uopće bilo u interesu bih-Hrvata kao samostalnoga naroda, sa svojim vlastitim nacionalnim interesima, u uvjetima kada je proces implementacije Daytona usmjeren više ka unitarističkome polu, i na štetu i duha i elemenata kompromisa u samome sporazumu (Kompromis također traži specifičnu, nešto razvijeniju političku kulturu koja u BiH nije dovoljno, ili izbalansirano, razvijena). Čini se da su u jednome smislu bihHrvati pali žrtvom različitih potreba koje je diktiralo nekoliko faktora: potreba da se bude jedan ravnopravan narod koji će sudjelovati, na ravnopravnim osnovama, u izgradnji daytonskih institucija (ili bilo kojih) BiH; ujedno potreba da RH i BiH (zbog rata u RH) imaju osiguranu granicu, i samim tim zajamčenu državnost po bilo kojoj cijeni (ovo je potreba RH izražena posebno tijekom rata 1991-1995); te također potreba da se ne bude žrtvom bilo nepravednog tretmana od strane drugoga naroda bilo žrtvom loših odnosa između više drugih naroda u bilo kojem entitetu, uključujući i BiH kao cjelinu. 

Dobar je primjer u tome smislu 'Livanjsko pitanje' (vidi Wikipedija 3) od kojeg su se bihHrvati odrekli na svoju štetu, ali na korist RH – naime, tada je, u veljači 1992., RH trebala upravo podršku bih-Hrvata. Sjetimo se da je livanjsko pitanje tražilo da se referendumom narodi izjasne o posebnome konceptu BiH, kao zajednice ravnopravnih naroda, što bi onemogućilo kasnije preglasavanje bilo Srba bilo Hrvata, a možda i diktiralo usvajanje samo nekih, ne svih mirovnih sporazuma o BiH. No, neovisno o tome, jasno je da je, u to vrijeme bezuvjetna, podrška BiH od strane Hrvata išla na ruku više RH, i Hrvatima u RH, negoli bihHrvatima. To isto važi za postdaytonsko razdoblje u kojem je RH, pod diktatom asociranja sa EU, i istupila iz sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima sa Federacijom BiH, a i bila prisiljena ne oduprijeti se odlučnije načinu na koji je Daytonski sporazum interpretiran i 6 proveden u razdoblju od 2000. najmanje do 2011. (RH je postala punopravna članica EU 1. srpnja 2013.) 

Dolazimo tako do ključnog problema: ako je u BiH daytonski kompromis riješio neke probleme, i ako je konsenzus moguć samo oko tog kompromisa, zašto je bilo potrebno odnose, i sam kompromis, ponovno destabilizirati? Drugim riječima, nakon što je stvorena jedna struktura koja je koliko-toliko zadovoljila interese svih unutarnjih strana u BiH, zašto je kasniji pokret išao ka 'vraćanju odnosa unatrag', ka njihovoj problematizaciji (vidi i Kecmanović 2016)? I hoće li hrvatski odgovor na tu problematizaciju biti poput onoga u vrijeme nakon odbijanja 'livanjskog pitanja': slijeganje ramenima i samoubilačko podčinjavanje sebe interesima snažnijih, ili „više bitnih“, aktera kako na međunarodnoj tako i na regionalnoj razini? Sudeći prema svemu, čini se da hoće. To, zajedno sa snažnim migracijskim procesima u regiji, znači da bi se bih. Hrvati mogli uskoro naći u situaciji da moraju prihvatiti svoj manjinski status, sa ustavnim pravima za manjinu, u Federaciji BiH, a u okviru nekih novih dogovora o 'konačnome rješenju' problema BiH koja je, u posljednjih nekoliko godina, čak i svom najvećem savezniku (SAD) čini se važna jedino kao pijun u igri globalne politike, odnosno, kao manji element unutar strategije za Novi Hladni rat (vidi Pehar 2017, kao i Pehar 2019). 

Bibliografija: 

Kecmanović, N. (2016), 'Kako su obmanjivali i zavađali u BiH', Politika 26. Novembar: http://www.politika.rs/sr/clanak/368628/Pogledi/Kako-su-obmanjivali-i-zavadali-u-BiH Lasić, M. (2009), 'Ustavna i stvarna nejednakopravnost Hrvata u BiH' (Portal Hrvatskoga kulturnog vijeća, 7. Siječanj): http://www.hkv.hr/izdvojeno/tribine/bih/3820-dr-sc-mile-lasi-ustavna-i-stvarna-nejednakopravnosthrvata-u-bih.html Pehar, D. (2011), Alija Izetbegović i rat u Bosni i Hercegovini, dvojezično izdanje, Mostar: HKD Napredak Pehar, D. (2014), 'Kritička ocjena interpretativnih aspekata Odluke Ustavnog suda BiH od 1. Srpnja 2000.' (IDPI, Mostar): https://www.idpi.ba/konstitutivnost-2/ Pehar, D. (2016), 'Daytonski sporazum – rijetko naglašene zanimljivosti', Dnevno.ba 24. Studeni: https://www.dnevno.ba/vijesti/drazen-pehar-daytonski-sporazum-rijetko-naglasene-zanimljivosti-65448/ Pehar, D. (2017), Novi „Hladni rat“ u Bosni i Hercegovini, Dnevnik.ba 1. Lipanj https://www.dnevnik.ba/kolumne/novi-hladni-rat-u-bosni-i-hercegovini-drugi-dio Pehar, D. (2019), Peace as war: Bosnia and Herzegovina, post-Dayton. New York, Budapest: CEU Press Wikipedija 1: 'Daytonski sporazum' (na hrvatskom jeziku): https://hr.wikipedia.org/wiki/Daytonski_sporazum Wikipedija 2: 'Politički sistem Bosne i Hercegovine' (na srpskom jeziku) https://sr.wikipedia.org/wiki/Политички_систем_Босне_и_Херцеговине Wikipedija 3: 'Livanjsko pitanje' (na hrvatskom jeziku): https://hr.wikipedia.org/wiki/Livanjsko_pitanje 7

НЕМОЈТЕ

СА САРАЈ ЧАДОРОМ

У ЧАРШИЈСКО ШИБИЦАРЕЊЕ,

ТО ЈЕ ЊИХОВА ИГРА

И ЊИХОВО ИГРАЛИШТЕ

Сваки дан се потврђује да је Република Српска погријешила са сиротановићевским залагањем за формирање Савјета Министара.

Одмах сам, када је АНП постављен као Српсколовка, изнио став да се одустане од формирања СМ, да се остави технички мандат, па нека Сарајево кука о томе а ми да разголитимо фолере и издајнике из СДС и ПДП и на наредним Општим Изборима учврстимо Републику Српску, чишћењем Политичке Сцене.

Тиме би БиХ била ослабљена а Дејтонска Српска ојачана.

Била је то историјска прилика да се забије још један клин у антидејтонску пукотину БиХ.

Ну.

Данас имамо ситуацију да се, од раних јутарњих часова, споре и најбаналнија именовања, само да би се понизила Република Српска и само да би неки Ушљо остао на позицији и тако сачувао запишану територију Сарај Чадора.

Тиме се штети Републици Српској али се, истовремено, руши национални баланс, дејтонски устав и шири Чаршијски Унитаризам, који, више, није ни муслимански.

Они који све знају, они ће рећи, То је Политика.

Ја ћу рећи, Јесте, али то није Република Српска.

Сад је касно да Република Српска каже, Обустављамо све, стављамо сва мјеста на сто, дијелимо на трећине, успостављамо национални ред. Ко је досад имао највише својих, на тој позицији, сада не може да је има. Додјељује се оном ко је имао најмање. Сљедећи ће бити из Нације која је имала другу позицију досад. А они који су имали највише, биће трећи мандат. И тај ће национални редослијед записати и поштовати.

Истоврмено, захијевамо да се ово и ово, агенције, комисије... укине.

Тако је Сарај Чадор јебао Хрвате.

Пусти данас, немој сутра, нека иде ово, ми ћемо прекосутра.

Тако је Република Српска спала на то да се бави Докторатом Усраног Осмице. И сада, њим самим и његовом позицијом.

Ко да се ради о Едгару Хуверу.

Кад ти је Бог дао мјесто у Дејтонском Уставу, крваво избореном, онда, само, подсјетиш на то и сједиш и чекаш.

САРАЈ ЧАДОР

ЖЕЛИ ФАШИСТИЧКИ

ЗАКОН О ТРАЈНОМ

ПРОГОНУ СРБА

У БиХ

Јуче је пропао сарајчадорски покушај да се измијени Кривични Закон, по коме је требало убацити кажњавање забране негирања пресуда судова за ратне злочине и злочине против човјечности.

То је, одавно, дјелатност Сарај Чадора.

Овај пут то предводе Комшићеви Мили Тићи и Комунистички Бећаровићи.

Нисам се упознао да ли то значи и забрану Жалбе на Пресуде.

Читава та дјелатност може се подвести под Забрану Негирања Геноцида.

Оно што се не негира, то се и догодило.

Ну.

Сарај Чадор, муслиманска политичка, вјерска и интелектуална вођства, касни са овом политиком.

Требало је да прво донесу регулативу о забрани негирања Геноцида.

Па да, онда, иду у Пројект Геноцид.

Овако, након Лажног Геноцида, желе стварну Забрану Негирања.

Онај ко није направио Нацију до краја Деветнаестог Вијека, и ко није преживио Геоцид до Четрдесетпете, нема више шта да тражи на историјској сцени, у том сегменту.

Ту му Запад не може помоћи.

Може само да манипулише њиме и да га даље крајчи са цивилизацијске и европске сцене.

Проблем је, међутим, озбиљнији.

Закон о Негирању Геноцида, фашистички је Закон о трајном пргону Срба у Босни и Херцеговини.

Ако би се тако нешто усвојило, и Девето Кољено потпада под прогон.

Пресуде Политичких Судова, ушта спадају Хашки и Суд БиХ, остају једине недодирљиве Пресуде на земаљској кугли.

А овдашња Историја, постаје једина Историја која се не ревидира, о којој се не сазнаје ништа ново и о којој ниједан историчар, више, не смије да пише и истражује.

Онај ко, у Цркви, начини фреску са неким Српским Борцем, кроз сто година, биће законски гоњен за Величање Геноцида.

Тај Закон би аутоматски забранио Националну Политику, и артикулацију, Срба у БиХ.

Република Српска би, законски, постала Геноцидна Творевина.

Чаршијска Мржња би постала Позитивно Законодавство.

Коначно би се отворио пут истребљењу Српског Народа у БиХ.

Сарај Чадор жели, поштопото, да то законодавство о негирању Пресуда и Лажног Геноцида, донесе прије приближавања уласку у ЕУ и НАТО.

Јер ће, тада, то постати необориво.

Пошто та Западна Камарила мисли исто као и Сарај Сокак.

И јер тада престаје потреба да се неко суди за злочине над Србима.

Шта хоћете, ми нисмо правили Геноциде над вама као ви над нама.

Та алхемичарска легура Лажног Геноцида и Забране негирања, требала би да послужи не само за укидање Републике Српске, и нестанак Срба из БиХ, већ и за коначан прогон Хрвата.

Али, што им је најважније, и Западу, ЕУНАТО, за стварање једновјерске исламске државице на Балкану чиме се добија трајна алатка за регулисање Европе.

Хитлер, овдје, данас, клепеће Нанулама.

НЕМАМО

ЗАЈЕДНИЧКЕ

БОЛЕСТИ БиХ,

ЗАШТО БИ ИМАЛИ

ЗАЈЕДНИЧКЕ ЛИЈЕКОВЕ

Треба, у Републици Српској, наћи оне који су пристали на Комисију БиХ за лијекове, и прописати им 3 х 1 кашику дневно Рицинисувог Уља. Контрола за 12 мјесеци.

Лијекови на нивоу БиХ нису на списку Десет Дејтонских Надлежности Заједничких Институција БиХ.

То творци Дејтонског Устава и Споразума, нису случајно изоставили.

За БиХ нема Лијека.

Пошто је ПДП појевтинио Лијекове у БиХ, управо преко те Комисије, Алукурцу, Комисија је поново дошла у жижу.

Када треба одобрити увоз Лијекова из Русије, Комисија је остала без једне чланице и тако је резултат неријешен.

А нико не зна да ли ће бити продужетака и пенала.

Ја знам да Русија има седам фабрика Лијекова само за БиХ. Јер жели хибридно да утиче на ту важну Земљу и тако ослаби ЕУ, НАТО и Запад уопште.

И да онемогући да Мујо кује коња на мјесецу и плаши кинеске сонде које су слетиле на тамну страну Мјесеца.

Пошто је тржиште БиХ пливајуће, нерегулисано, либерализовано, анархизовано, отворено, напросто, тржишно је, бесмислено је на државни начин регулисати увоз било чега па и лијекова.

Стога Република Српска треба да повуче своје чланове из поменуте Комисије о прогласи је ненадлежном.

То може да учини Влада Српске.

А да припреми законску регулативу и изнесе пред Народну Скупштину, по хитном поступку.

Па, ако Федерација има неких жеља, могу да се доносе реципрочне одлуке у питањима која имају утицаја и за једне и за друге.

Знам да то захтијева да се јавно и јасно изјасне многи, да трпе притиске, да укључује и оставке, можда.

Ну.

Сарајево, од Рата наовамо, проводи Унитаризацију малим корацима.

Вријеме је да Република Српска почне да проводи Самосталност, такође малим корацима.

Колико је требало Власима да се досјете, још више ће требати Муји.

ДОДИК ЋЕ

ОБА МАНДАТА

ПОТРОШИТИ

НА САРАЈЕВО

И НА ВУЧИЋА

У чему ће му Опозиција Јаловица свесредно помагати.

Слањем Папира у Брисел, и одредницама да ће о чланству у НАТО одлучивати Предсједништво и Парламентарна Скупштина БиХ, Додик је више учинио за БиХ него читави кордони Пизидића и Комшића.

То је био непотребан потез.

Савјет Министара није требало формирати.

Кад може Мостар, може и Савјет Министара.

Овако, Сарај Чадор је изашао као побједник и над Додиком и над Човићем.

Али то неће поколебати Човића у његовом оптимизму.

Ако изјави да Берба Грожђа почиње Првог Вељаче, ја ћу му повјероват и запутит се ка Мостару. Да гледам Херцеговке, како лијепих, бијелих, танких ногува, гацају гроздове.

Сада је борба око неког министра Божовића.

Мада није јасно гдје усијецају такве.

Он не би могао бити министар ни у овој Влади Српске.

Сарај Чадор и ту има иницијативу.

Српска се чеше, Тегелтија изјављује да се нада, Додик се ита ногама, као кад је изјављувао да они у Сарајеву раде неки папир умјесто АНП али да њега боли Куранп за то...

Умјесто да се каже, Предлог Српске је то. Оћеш нећеш.

А функцију министра тога ресора обављаће Зоран Тегелтија. То није уставно. У БиХ ништа није уставно. Па Уставу ништа не фали.

Тако ће Додик, оба мандата да потроши на три ствари.

Сарајево, Вучића и Аутопутеве.

Већ је опасно да и Додик и Вучић воле Аутопутеве.

Већ је симптоматично да је Вучић утицао да Додик пристане на Папир Бриселу.

Већ је симптоматично да Опозиција не може Додику, ни у том случају, ништа.

Зато што је издајничка.

И, у суштини, Додикова.

Само мало мање је то видљиво него што је, у Беграду, Опозиција Вучићева.

Пуштање Савјета Министара на цјеломандатно бланширање, била је велика прилика за атрофију БиХ.

За њено разбијање.

Била је то прилика да се пукотина прошири.

Национални Вођа мора да схвати, да, када постоји пукотина, и постоји један клин, не тучеш тај клин стално, јер ћеш га разбити, или ћеш разбити маљ. Забијаш нови.

А, око претходног се правиш будала.

Овако, Република Српска води политику стајања у мјесту.

То исто ради и Сарајево. Наивно мислећи да им вријеме иде у прилог.

Не иде им вријеме у прилог.

Само што Република Српска ништа не чини да то тако буде.

А ако не чини, онда вријеме чини за Сарајево.

За то вријеме Зора Видовић, портализује, Вратићемо финансијске надлежности.

А повећали Буџет такозване БиХ, за тридесет милиона марака.

Очито је да је Додик дошао у недостатак тема против Сарајева.

Па напада Ешдауна.

Типична Српска особина.

Вучић јебе, не вади, они, у Београду, нападају Комунисте.

Није добро.

СРБИ,

ПРАВОСЛАВЉЕ

И НАТО ПАКТ.

ЗАПАДНО

ИСКРЦАВАЊЕ

У ПРАВОСЛАВЉЕ.

Православље повезује Славенске Народе много чвршће него Ватиканска Инфраструктура Католичке Народе.

То је темељни проблем Запада у борби против Русије.

Без обзира на периоде огромне војне и финансијске предности, Запад је, одмах послије 2СР, схватио да против Русије не може да ратује и да побиједи.

Зато је подузео цијели низ активности срачунатих на дуги рок и период.

У томе је постигао огромне успјехе.

Јер, многи Православац је тром, спор и краткорочан.

Православац почива на Духу.

Запад на Капиталу.

Капитал може да издржи колико и Дух.

Али је много практичнији.

Истовремено, Запад је том дугорочношћу, дао времена Русији да се опорави и дигне.

И Кини да узлети на врх.

Запад је сада друголигаш.

Али то не значи да ће да одустане од своје дугорочности.

Ну.

Ту Дугорочност Запада, тешко препознаје Српска Краткорочност. Православна, уопште.

Од насједања на шарене лаже о томе како ћете, послије Распада СФРЈ, сви постати велике државе и нације, до интеграција у ЕУ и НАТО.

Црна Гора је концентрован примјер свих тих процеса.

Озбиљнији Срби би требали да изучавају тај примјер.

Иако је Црна Гора, економски, територијално, војно, геостратешки... потпуно небитна у било ком смислу и за било коју страну.

Ну.

Битна је у дугорочној ерозији Православља.

Битна је јер, ондашњим одвајањем, руши Србији.

И истовремено руши Српску Православну Цркву.

Црна Гора је својеврсна Нормандија Запада у офанзиви на Православље.

Као што је, малоприје, то била Украјина.

И једна и друга Држава Јадница, показују да Западу није стало до јачања, напретка и економије, већ само до уништења и територијализације.

Закон Мила Горца, стога није његова идеја.

Она је можда, њему подметнутиа и сервирана као његова.

То је идеја западног Искрцавања у Православље.

Имовина СПЦ је само фини спин.

Хоће да продају обалу Арапима. Узеће лову  и побјећи. Само им је још то остало да опљачкају.

Тај спин подгријава и Мило. Имовина мора бити државна.

Иако Држава не зависи од тога, нити је то угрожава.

Али. Нападом на СПЦ у Црној Гори, напада се и добро рањена и ослабљена СПЦ у Београду.

Иствремено, напада се и Србија.

Омогућује се Вучићу да једног дана славодобитно, каже, Сада Немамо Ништа.

Зашто Православље и Црква нису проблем у Грчкој, Бугарској и Румунији. Које су, такође, православне земље.

Зато што нису повезане и добре са Русијом.

То одвајање догодило се раније или је изведено, успјешно, другим средствима.

Све то се, данас, међу Србима, не чита најбоље, или се уопште не чита.

Иако је јасно да ЕУ није никакав Интеграцијски Рај, и даље се насједа на флоскулу, ЕУ нема алтернативу.

А ЕУ је, само, Мишоловка за НАТО.

Црна Гора и Смакедонија то потврђују.

Кад НАТО поклопи, ЕУ се, више, не јавља.

Не требаш им.

За Србе је, ипак, најопасније, то што Србија, Београд, Власт и Опозиција, раде у интересу Запада.

А и то се код Срба још не чита.