ДРЖАВА ЈЕ
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА
ПОТКА НАЦИОНАЛНОГ
КОЛЕКТИВИТЕТА

 
Свјетски Ратови и Тоталитаризми, Ортодоксне Идеологије Тортуре и Новца, условили су да Европа, европски Народи, слабо схватају и практикују Државу.
Олако су прихватили Надкровља, у разним облицима, некада приморани силом, некада добровољно.
Вријеме подчињености разара Државу у сваком будућем времену.
Држава је Платформа Националних Појединаца.
Национални Појединци су Колективитет који подразумијева једну Културу, један Језик, једну Вјеру, једну Економију.
Држава је Окуп Политичког којег садрже и Појединци али када то преточе само у Колективну Свијест, то, опет, нема снагу Државе.
Држава даје снагу и моћ Националном Колективитету Политичког.
Држава је услов за Слободу.
Нико не потчињава, окупира, обједињује, интегрише, Државе, да би донио нове нарамке Слободе.
Највећа је Слобода у једној Држави.
Држава је апарат за располагање Слободом.
Тек са Државом Појединац и Национални Колективитет, може да са Слободом постиже напредак.
Слобода Појединца минорна је, коликагод је.
Државе је све, Појединац је ништа.
Држава, то је Држава.
Недостатак Државе и неспсообност успостављања Државе, омогућује екстерну доминацију, осиромашење и уништење.
Омогућује туземне Апсолутисте, Тоталитаторе, Диктаторе, да успостављају Инокосну Анархију.
Кључни проблем савремене Државе налази се у свери убјеђења Појединца да одбаци своје Илузије Индивидуалитета и да се окупи и потчини Држави.
Да се потчини, то је груба и површна Синтагма.
Појединац, у ствари, Држави предаје оно што нема, оно што не може сам да има.
Тако да себи не чини никакву штету.
Данашње Доба отежава тај процес.
На Илузије Индивидуалитета, успјешно се надграђују екстерне опште Илузије утемељене на манипулативним лажима Глобализма и празноћи Либерализма.
Нација сама за себе, Црква, коликогод Вјера била утемељена и раширена, Политичка Сцена, чак и кад је идеална, без екстерних индуктива, издаје и плаћеништва, не могу помогну много у Окупу Појединца у Државу.
То мора да чини сама Држава.
Њена свакодневна испостава коју зовемо Власт.
Власт и Лидер, Вођа, Државник, мора перманентно да раде на градњи Државе.
Ту им Нација, Вјера, Култура, могу да буду потпорни стубови.
Али, ако нема Државе, Државне Власти из здраве Политичке Сцене, Стубови пропадају.
Из свега реченог, проистиче да се Држава не може чинити са другима.
Ни у каквим Уједињењима нити Интеграцијама.
И тога с треба чувати, као живе пропасти.