У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ,

НАРОДНИ ПОСЛАНИЦИ

БИРАЧКИХ ОДБОРА

И ЗАПИСНИКА,

СРПСКИ СУ ИСИЛОВЦИ

Када би након објављених резултата Избора, гласачима показао званични листић и замолио да заокружи онога којег је заокружио на гласању, код многих се резултат не би поклапао ни у 20 посто.

Када би Народни Посланици ишли на листе и на Изборе као самостални, независни, инокосни, без Странака, ни 1 посто њих не би прошло у Народну Скупштину.

Када би Кутије, одмах по затварању Бирачког Мјеста, однио неком другом да броји, па вратио Бирачком Одбору, резултати се не би, у многом броју, поклапали ни у 25 посто.

Када би могла да се начини искрена анкета, на пола мандата, 90 посто гласалих би изјавило да зна Оног Лудог, Оног Зајебаног... а не би навели да су за њега гласали.

На питање да ли за њега гласали, свих 90 посто би изричито рекло да не би.

Шта је, дакле, у питању.

Само двије ствари.

◘ Изборна технологија која је лажна, вјештачка и фалсификујућа, као што је и све у постратним транзиционим земљама које Запад прекрива лажима о Демократији.

Та технологија је слика стања Колективитета али је, истовремено, и генератор његовог разарања.

У толикој мјери да је посве сигурно да је она једнопартијска комунистичка извјесна изборна тоталитура, била друштвено и државно ефикаснија од ове анархофолирантске вишестраначке фарсе.

◘ Примитивизам, аналфабетизам, нечовјечност, онога ко се дрзнуо да се „бави политиком“ на нивоу кандидата и страначких листа.

Који му не дају да схвати да га је Странка, велика или мала,својим угледом и положајем у Јавности, довела ту. Неог ће он, до смти, да мисли, да је он довео Странку у Парламент.

Бирачи, чак и овдје, гдје су ненавикли на Изборе и Демократију, излазе да гласају јер прихватају ту обавезу.

Грађанску Дужност, што би рекао мој Дјед Томан.

Ни они нису навикли на Демократију али подсвјесно знају да је то њихова највећа жртва за то западно срање.

Након тог чина, све је на леђима, знању и образу оног ко је изгласан.

За Посланика или за појединачну функцију, Предсједника Државе, нпр.

То Народни Посланици, Срби, они ме занимају, не схватају.

Бирачи су гласали за њих да преузму Одговорност.

Јер Бирачи то не могу.

Кад би могли, то би биле Улице, Анархије, Демонстрације... а то нису алати Свакодневне Демократије и Уставне Процедуре.

Изгласани не схватају да то захтијева озбиљност, нешто знања и одговорност.

Јер то им Бирачки Одбори никад нису рекли.

А ни Мајке им Странке.

Озбиљност, у одређеној мјери.

Могућа је и неозбиљност у Парламенту, јер је то и причаоница, али не до називања неког Глупачом. Или Гејем.

Знање, у одређеној мјери.

Јер, Народни Посланик не може све да зна. Они који приремају приједлоге закона, из Владине Администрације, њих је више, знају више и знања су им доступнија.

Али то не значи да свако за свашта може да предлаже Закон.

Нити да свашта предлаже у Закон.

Одговорност у највећој мјери.

Јер. У питању је Опстанак Републике Српске.

То морају да имају на уму чак и они који су Посланици Бирачких Одбора.

Они, у Народној Скупштини Српске, нека су врста настављача оних из Ровова Војске Српске.

Рат Опстанка Срба, овдје, још није завршен.

*

Када би замолили мене да, тајно, гласам кога бих, од Народних Посланика, узео у своју Чету, ако би у Недјељу био Рат, ни 2 посто не би прошло.