БИЛО ЈЕ ВРЕМЕНА

КАД ЈЕ МЕЧКА

СТАЛНО БИЛА

У ЈАВНОСТИ,

ПА НИКАД НИЈЕ

ПОБИЈЕДИЛА

НА ИЗБОРИМА

Дабоме да је контрапродуктивно, не за њега, већ за Србију, што је Вучић стално у Јавности.

Вучић је постао Јавност.

Он је врхунски Јавноид.

Али, да бих анализирао феномен Јавности, у Политици, и његов значај, и Незначај, за Политички Живот, вратићу се на два догађаја, у протекла дватри дана.

Нови Предсједник СДС-а, Мирко Шаровић, исто Шароид, изјавио је да сумња да је неки пожар у приватној фабрици у Источном Сарајеву, подметнут.

Предсједник једне велике Политичке Странке не може да се бави таквим стварима.

Може. Али је то, онда, само да би био у Јавности.

Да би био Мечка.

Група људи је у Београду, играјући се Опозиције, Жутих Прслука, чега ли, пред зградом Предсједништва Србије, дошла у сукоб са обезбјеђењем зграде.

Онда иступа Вучић и силује Јавност како ће склонити ограду, коју су његови ту поставили, како ће Предсједништво да чувају Жене, како ће Србија инвестирати дванаест милијарди еура...

Исто да би био Мечка. Односно, да би задржао и потковао Статус Мечке.

Јединог Власника Јавности.

Ну.

Постоји, ипак, разлика између Шаровића и Вучића.

Вучић може да буде Мечка а Шаровић не може.

Шаровићу Јавност, присутност у Јавности, не може да помогне. Као што није помогла ни Вучићу. Коме сада одмаже али то нема ко да искористи.

Јер. Опозиција у Србији мисли да треба да отме Јавност од Вучића па ће, тако отети и Власт.

Темељна чињеница, за Вучића, јесте да је дошао на Власт уз помоћ организационог механизма Српске Радикалне Странке. Који је, у уском страначком смислу, био савршен и задивљујући.

За овај филозофски рад, није битан утицај и других фактора, код Вучићевог Силаска. На Земљу Власти.

Прије Јавности, дакле, Вучић је дошао у контакт са огромним бројем људи, Бирача, на лични или организациони начин.

То исто би морала да уради Опозиција у Србији, ако жели неки резултат.

Шаровићеви су четири године висили у Јавности, прикључивали јој се, јахали на њој, продуковали је. Од свеприсутности Шаровића, у Федералним Медијима, до Есдеесове Давид Кампање у Анархији Трга.

Све су карте бацили на Јавност. А не на Људе.

Зато је Педесет Хиљада Бирача отишло некуд, на Општим Изборима.

Јавност, дакле, Медији, Интернет Комуникација, Порталоидство, Ријалиташтво, Таблоидство, посљедице су у Политичком Животу.

Нису путеви ни начини Побједе.

На овдашњим просторима, гдје људи на овај начин доживљавају Политику, Странке и Партије, гдје се сви још осјећају као званични чланови ССРН, пресудно је доћи међуљуде, доћи до Бирача, не Одвратадоврата, већ Очиуочи.

Када се појавио СНСД, не да није имао приступ Медијима, јавности, већ је састанке одржавао са декама на прозорима. Па је напредовао. Стално без Јавности. Јест му требало десет година, да би побиједио на Изборима.

Стално понављам ту чињеницу јер много говори о Политичкој Сцени и Јавности, о захтјевној озбиљности Страначке Организације.

Али то неће помоћи.

Јер. Данас је Клик Вијек.

Вијек тренутног успјеха. Једним Кликом.

Данас нико неће да мисли на Десет Година.

А камоли да ради.

Тек, дакле, кад дођеш до Људи, Јавност ће ти откопчати Јелек.

Зашто је, филозофски и практично, то тешко схватити.

Цијели низ је дехуманизованих и шкартичних разлога, у Појединцу и Друштву, у дужем времену, чије набрајање не би помогло рјешењу проблема.

Рећи ћу само, кратко и неразумљиво.

Да би у Политици и Јавности успијевао, не можеш да се издигнеш, мораш а се спустиш.