СТРАНСРБИЦЕ,

МАЊАК КОСОВСКИХ

БИТАКА

И КРАТКОЋА ТИТОИЗМА

Можда је највећа корист од Александра Вучића у томе што Србија има прилику да сазна каква је.

Самопонижење према Бриселу и Косову, очито, нису случајност и шугавост двојца Вучић – Дачић.

Нити је Вучић нешто у Србији приграбио, украо и фалсификовао.

Вучић је Пород Србије.

Неразумна понизност, у економском, геополитичком, еуроинтеграцијском, и певачком смислу, не може се објаснити Вучићем и његовом личном сервилношћу.

Као што Дачићево певање Ердогану није, у његовој глави, помешана локација Амиџи Шоуа и Међудржавног Сусрета на највишем нивоу.

То је Србија.

И с тим мора да се помири Народ Србије, а далеко је одмакао на том путу, Опозиција у Србији, а она, никуда и ниучему није одмакла, и Ретки Интелектуалиријум, који, осим, неког јавног гласа, нема било какве моћи.

Како Србија води бригу о себи, уназад много деценија, показује Косово.

Косово није шиптарско. То је Србија. Зато је и трагичнија лоша брига о њему.

Али је лакше за све окривити Тита и Комунизам.

Једина несерећа Србије, са Титом, јесте што је он прекратко трајао. За покриће све небриге о себи.

Али је, зато, дуготрајност Турака над Србијом, продужена са триста на петсто година.

Нешто је морало да надомести кратак Титоизам.

Као и давна 1389а.

Изгубили смо, у фудбалу, од Аустрије.

Нема везе, важније је да смо изгубили Косовоску Битку.

Вучић је само необорив доказ да Србија нема колевку за Националног Вођу.

И да ономе, у Србији, ко о Србији мисли као својој Колевци, Родини, Настамби и Свету, из кога може у Цео Свет, предстоји много деценија да умну крв пролива за Рационални Национализам.

За долазак Србије себи.

За Национално Достојанство, барем у мери једног малог Народа на Балкану.

Тај пут није лак а још више је неизгледан.

Очекивања да ће се догодити неко незадовољство људи у Србији, неки нови Пети Октобар, нека Револуција, неки Масовни Протести, па ће нека Јалова Гарнитура да изјаше из тих догађаја као Нови Лажни Цар, потпуно су нереалана.

Вучић, ако буде хтео да живи још Триста Година, владаће Србијом свих триста.

Тај Пети Октобар, мали Косовски Бој новије историје Србије, био је последица масовних тензија Колективне Свести, након Ратова и Распада вољене Земље. И Манипулација.

Такве се тензије више не могу продуковати.

Србија се, дефинитивно вратила у својих добрих старих Петсто Година.

Иста су очекивања у Српској. Догодиће се Улица. Народ је у сиромаштву. Обориће Режим. А ја ћу доћи Навласт. Да лежим. И нећу морати више, као бедни опозиционар, да, крај живица, режим.

И једни и други морају да се ухвате озбиљног Националног Посла.

Без обзира што је Српска у свом Националном Интересу, одмакла даље од Србије и што боље стоји.

Национални Интерес је као Кућа.

Никад се не завршава и увек око ње има посла.

Што пре заборавите Вучића и Додика, и пљунете у шаке, пре ћете доћи до Националне Идеје.

И знаћете шта Сутра треба да радите.

Јер је Данас већ отишло низ ветар.