АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ,

ЧОВЈЕК НИ НА КОСОВУ,

НИ У ЈАСЕНОВЦУ

Велике Бесједе Малих Лидера не треба озбиљно анализирати.

Чак да се састоје од само једне реченице у којој се каже Сутра ћу доћи у Палату Предсједника.

Јер. Штогод каже то не зависи од њега. Никакво обећање не може, данас, нико да дадне.

Оно што је могуће и потребно, јесте да се назначе и учврсте Ограде у којима ћемо да се обадамо, да пасемо, да копамо, да се паримо. Али. То неће нико да помиње.

Јер су оне познате и обавезујуће.

А онај ко данас стане иза Државних Ограда, тај ће бити на удару свих.

Ко не стане, од Државника, Лидера, Вођа, Пичка је.

Јер. Нема ко други.

Може Народ да стане. Али то је Рат.

А чак ни народ не можете у сваком мандату позивати у Рат.

Александар Вучић је одржао говор у Палати Инаугурације.

Видим да се сада анализира помно. Извлаче се Наслови. Цитира се.

То је непотребно. Јер је говор налопатана гомила бесмислица. Нешто између афоризама, досјетки, интеректуалних твитова и филозофских покушаја провинцијалних професора социологије.

То је покушај да се звучи нешто између Бећковића, Црнчевића и Боре Чорбе.

На тим Барикадама Бесмислица Вучић је крио Србију и себе. Чак и кад се одлучио да позове тај комшијски булументаријум, и стране кућепазитеље, што је бесмислица као и цијела Инаугурација, морао је да им каже пар дијагонала. Од Косова до Јасеновца. Од Москве до Вашингтона.

Ну. Како сам и очекивао, није поменуо ништа осим покушаја да читаву претходност Србије, без њега, ниподаштава и чини безвриједном.

Стога тај говор збори о његовом виђењу себе.

Постоје два Вучића. Један који дође у Јавност, јер он ништа друго и не ради, они није ни ППВ, ни Председник Владе, а неће бити ни Председник Србије, већ иде у Јавност, као на посао,  и други који оде кући и ноћу гледа и замишља себе као Месију.

Који Србе води онима на Западу.

Које боли курац за Србе. Као и за Вучића.

Њих боли Територија.

Та налопатана гомила афоризмоида, служиће Вучићу као водиља у тој Јавности. Као потка за његово нерационално и неполитичко, несрпско и несрбијско понашање.

Републици Српској нек је Бог на помоћи.

Политичар је, Лидер, Вођа, Државник, ипак, нешто много озбиљније од јавног просеравања и плачкипичијанског регулисања саобраћаја на раскрсници између прошлосати и будућности.

У Ограду се, браћо Срби.

Мораћете Вучића испустити, да ода путем