БЛАТБУРГ
U
БАЊАЛУЦИ
Има занимања
из којих људе не треба пуштати у Политику. Не зато што је Политика узвишена,
часна и поштена дјелатноћа, већ зато што ће је још више запрљати и себе доутући.
У таква
занимања спадају Попови. Свећеници, такорекућ.
Фрањо
Комарица, бањалучки бискуп, већ више од цијеле деценије разноси кукњаву о томе
како су овдје уништени Хрвати, протјерани, како одумиру и као жупљани и као
људи и слично.
Јучер је
Бањалуку изједначио са Блајбургом.
Блајбург је
оно мјесто у Аустрији на коме су Јединице НОВЈ стигле Усташе, Четнике и остале
мркогардејце, који су бјежали пред најездом ослободилаца који су кренули од
Сремског Фронта према Трсту и према Аустријској Граници. И стријељали их. Што
бих и ја учинио, да сам се задесио на командном мјесту.
Та фашистичка
булмента бјежала је јер је била крива. Зашто би, иначе, бјежала од нове Државе.
Зашто сви Хрвати нису побјегли. Јер нису били криви. Добро, послије ће многи
надокнадити пропуштено.
Данас правити
од Стријељаних Бајбурговаца хероје и жртве, сурогат је националног
грађевинарства. Национал Тим Билдинг. Радионица.
Комарица,
под утиском тог свакодишњег мисовања, на коме је суучествовао, извалио је да не
треба ићи у Блајбург већ је Блајбург овдје, у Бањалуци.
Тиме је од
себе и од своје католичке цркве овдје направио Блатбург.
Фрању би,
иако он особно с тим нема везе, требало да буде срамота Дракулића и Градине. Срамота
усташког рушења Цркве у центру Бањалуке, 42. године, ако се сјећам. Па тако,
након сто мјеста срамоте, да на стопрвом, помисли на Блајбург. Али да га не
помиње наглас. Јер претходно треба да оде да неколико мјесеци клечи у
Дракулићу.
Хрвати из
Бањалучког краја јесу протјерани. Јесу отишли и сами. Јесу били малобројнији и
тиме са најмање шансе. Јесу жртве Неовисне Хрватске и Фрањиног Хадезеа. Јесу насјели
на Шаховницу На Дрини.
Али јесу
отишли и из страха од повратка Дракулића.
Фрањо Комарица
не треба да се прави будала у том погледу. Овдје се злочини урезују на рабош. И
нико од њих, Срби, Храти, муслимани, није побјегао. Само још нису сви стигли на
ред.
Када сам
почившег Мату Прањића, који је са мном, у Војсци Републике Српске, био у рову
цијели рат, питао, како то Мато, Лијепо, не браним Србе, браним свој иметак,
родни крај.
Могао бих
ја Комарици да одржим једну краћу проповијед на ту Матину Тему.
Али, сад је
засро за сва времена и нећу да се петљам с њим.
