КОНАЧНО,
ПОЛИТИЧАРИ
ПО ИГРИ
РЕШЕТА И
НЕКОМПЕТЕНТНОСТИ
ПОЧЕЛИ
ДА
СТИЖУ
НОВИНАРЕ
Мала моја,
демократија је, буди Новинар, за Новину не питај чија је.
Тако се,
послије рата, Босна и Херцеговина, у пројектованој политици иностране тихе
окупације, преплавила новинарима којима су етикете, службени називи Новинар, лијепљени
брже него што пивара пуца чепове на клипаче. Политичке и географске средине су,
уз помоћ редакција и националистичких демократских странака, на том пољу много урадиле
још у току рата.
Посљедица свега
је да данас, у БиХ, двадесет година од ПДВР, Првих Демократских Вишератних Ратова,
није одњегован ни један новинар који ће, барем у оквиру једне националне медијске
флоре и фауне, имати значајно и међашно име.
Република
Српска је и по електронским и папирним медијима, и по новинарима, далеко иза
Федерације.
Ако је за
новинарство вријеме дефинитивно изгубљено и прошло, у Политици би се трендови
морали окретати узлазној сфери.
Та толико
замирисана усрана демократија, свеопшта либерализација, тржиште, вишестраначје
и европски пут, требали би пред Бираче да стално нуде боље и боље кандидате. А они,
Бирачи, да сједну, па ноћима вијећају и размишљају, ходају по шљивицима, њивама
и градилиштима, одлучујући да, на крају, гласају за најбољег.
Јесткурац.
Девалвација
Политике, Јавности, НДД Сфере, и свега што је у пратњи тог тужног курвањског,
котлокрпског и ситношићарџијског каравана, у ствари је само један велики систем
спојених посуда.
Некомпетентни
Новинари су схватили да се компетенција може стећи ако си против Режима и
Власти. На то их, често, силе, власници, газде и финансијери.
Дио
Новинара мисли да је обавезна ментална оријентација бити против Власти. Не разликујући
при томе негативне и позитивне Трендове од Власти и Режима.
Режим и
Власт, мада Режим не постоји јер нема силу, тортуру и затворе, то се Чавићу и
Чавићоидима само привиђа, мисле да само они мисле, говоре истину и само истину
и да имају право на неистину. Кад право на неистину прибаве Новинари, настаје
проблем.
Опозициони Конгломераторијум,
у који може да уђе било ко, са шаком гласова, мисли да је бављење опозиционом
политиком једино могуће ако си против Власти и Режима. То је идеологија Јест Им
Реко. И ако псу са маслом можеш да згадиш то што кажеш.
У свему,
Новинари су испали глупљи од Политичара.
Умјесто да
се измаккну из свега, они се утркују да и они учествују у том јавном хватању та
вратове, курчеве и туђе гузице.
Такви трендови,
законито доведу до једног Мектића. Који себе титулише државним министром. А и
Неке Амбасаде и Сарајево цијело.
Који, онда,
напада Новинаре.
На пасја
прескакала.
Ситно је да
закључим да је Мектић Будала. И Есдеес ако га подржава у томе и ако му то
одборава.
Будала јер
не схвата да њему, као неком службенику у Заједничким Органима, и неком ко је у
Републици Српској Опозиција, требају медији, и државни и опозициони.
Он, Мектић,
пак, мисли да њему треба само Васковић. Зато га и цитира.
Крупнији закључак
је да долази Вријеме Мектића. Васковићи су само њихова претходница.
Мектићи су
из класе Вучића, у Србији. Само су много глупљи, дрскији и необразованији.
Вучић цитира Вебера, Мектић Васковића.
Али њихов
задат је једнак. И у оквиру Срског Националног Бића. И у оквиру Србије или БиХ.
