четвртак, 24. септембар 2015.

КАД ЈЕ БОГ ХОДАО
ПО ЗЕМЉИ.
СА ОБЈЕ НОГЕ.

Младен Драгојловић поставио је ову фотографију на Твитеру. 
Ја је немам код себе а и овај наслов ми је чудан. Сугерише на плакат, или је накнадно додано у компјутеру.
Давно је било. У сретно доба, много прије рата. Не знам која је година.
Неких имена се не сјећам. Неке знам по надимцима. И данас има људи с којима играм фудбал а не знам име или презиме.
Стоје, с лијева: Милан Шатара, покојни, један од старе Ударникове гарде, голман и врхунски зајебант. Боро Марић, новинар, покојни. Трећег се не могу сјетити, знам га добро, радио у Чајавецу. Четврти Маца, Марко, са Лауша, мислим да је радио у Топлани. Пети - не знам. Шести с лијева је доктор Лучић, па опет не знам а онда Мирко Седић са Петрићевца, сада у Задру, сљедећу двојицу не знам па онда је Пупан из Дворане Борик. Крајње десног такође се не сјећам.
Чуче, с лијева, Црнадак, не знам име, из Лакташа, био познати активни фудбалер, као и брат му, седми у том реду. Овог момка до Црнатка не знам, с брадом је Френки, играч Крајине, онда Миро Касиповић, префињен играч али се није посветио фудбалу већ прехрани и технологији, сада негдје у Истри, био технички директор Витаминке, до њега је Бошко Станишљевић, познат као Боле Терорист из Дворане Борик, правио нам љуту салату од мркве, са брковима је Божидар Петровић, Жоби, Свети Петар и Аждаја Крајине, онда Црнадак па Чедо Раковић с којим сам волио играти у тиму јер је био исто брз па у контрама, заједно, дајемо по десет и више голова. Крајње десно чучи Бера, мислим Жељко, радио у Космосу, био добар играч.
Лежи Слободан Бабић, дифовац и физиотерапеут, отац Милоша Бабића, играча Борца а и неких тимова у Србији и Грчкој, који је, Слободан, познат по томе што је у једној сезони Ударника дао више од сто голова. 
И до њега ја, са лоптом. 
Све је почело кад је неко предложио да новинари играју против ветерана Крајине. Вјероватно Жељо Тица којег нема на овој снимци. потом се то измијешало. Жељо, Брацо, Остојић, познати зајебант и центархалф Ударника је, пола у шали пола у збиљи, рекао Жобију, трнеру, да оног малог, мене, треба регистровати. Донеси двије слике.
Мени се допало да имам редовне тренинге и фудбал и тако сам се врзмао око Крајине, па и играо у Првом Тиму.
Био сам бржи од свакога, играо сам добро главом али нисам пуно знао. Зато су ме гурнули у напад. Тамо се најмање засере по властити гол. Но, временом сам старио и напредовао и постао бек. 
То је велико признање. 
Било је то Вријеме Чудо. 
Од Времена, остао само ја.
Никог од ових људи, осим Жобија, више не виђам.
А могуће је да више нико и не игра фудбал,осим мене.

Нема коментара: