2454.
БЕСПОСЛЕНИ ЈАРИЋИ
СКАЧУ НА ПОПАДИЈУ,
ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ
ЖЕЛИ ЗАБРАНУ
ВЕЛИЧАЊА КОМУНИЗМА
 

Стара успрђена Еуропа се самозадовољава.

Док јој Америчани трпају микрофоне у гузицу она открива све чари Американског Макартизма. Прогон Вјештица.

Сама синтагма Величање Комунизма спорна је као и провинцијално схватање демократије. Мала моја, демократија је, љубим цуру, не питам чија је. Шта би, онда, могло бити рекламирање адидаса или нивее. Шта би, при том, могла бити слобода мишљења. Филозофски гледано, Човјек има Апсолутну Слободу док не закида, онемогућава и користи друге. Историјски гледано, то нигдје није остварено. Најчешће, пак, остварило се наопако. Колико је Слободе убијено због остварења Америчког Сна. Политички гледано, државни и политички поредак, и идеологија, једно је а слобода индивидуума да егзалтира над тим, друго је.

Дабоме, мало помаже констатација да Еуропа не уме да пева као што су совјетски комунисти гинули за њу.

То је опште мјесто појединачне и колективне историје. Вријеме иде брже од човјека.

Сјекира усијече себи маљ а маљ јој разбије ушице.

Аналитички гледано, Европска унија је нешто озбиљнија свјетлуцава кич манифестација типа Еуросонг. У некој транзицијској Неиздрканији.

А њен Еуропарламент, аула аутистичних комплексора.

Оних који се стиде своје прошлости или непрошлости. Оних који никада, у цијелој еуропској повијести, нису играли било какву улогу а сада су доведени у само Срце Демократије, у Еупарламент. Срце Му Јебем. Оних, који нису учествовали ни у једној великој идеји, ни напредној ни назадној. Већ су увијек стајали са стране, крили се иза шињела, чизама, шлицева. Чији је највећи јавни и идеолошки учинак био извиривање иза саобраћајног знака док други дивљају њиховом земљом, државом и нацијом.

Ја, пак, као сиротињско потомче чија очева линија није била у Партији, али којег је комунизам отхранио и одшколовао, чак и запослио без Сејдића и Финција, пардон, без Мита и Корупције, у овом акту еуропарламентараца, у чијој инцијацији је и онај Курчан, видим отварање нових вратница за улазак губитника два велика свјетска рата. На велика врата. И криваца.

Забрањивати, данас, величање комунизма једнако како се забрањује фашизам, релативизација је историје, заслужника и вриједности.