2346.
TOПОЛА
ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ,
ГАВРИЛО ЈЕ БОСАНАЦ
А БОСНА ЈЕ САРАЈЕВО
 

Равна Гора је слезена.

Историчар Миле Бјелајац је констатовао да се Србија држи пасивно у очигледној тенденцији да се још једном фалсификује историја и Сарајевски Атентат.

Јебеш историју, фалсификује се и садашњост.

Па су многи, не само Сербија, пасивни, фалусивни и фелативни.

У чему је суштина Сатентата.

Ни Млада Босна, ни Сарајевски Атентат, ни Гаврило Принцип, немају много везе са национализмом. Па ни са ондашњим Српским Национализмом. Немају много везе ни са Српском Нацијом. Дабоме. Атентат је послужио за уцјену Србије како би се почео рат. Није Аустроугарска имала намјеру да почне Свјетски Рат. Имала је намјеру да територијалише своју моћ. Мало јој била БиХ. Њени независни и зависни аналитичари погрешно су процијенили стање ондашњости. И нису узели у обзир могућност заједничког попушенија двије царевине, од којих ће једна обавезно бити њихова. Рат, та територијализација, била је планирана. Јер рат се не може покренути мјесец дана од ултиматума, односно од Атентата. Знајући Сербију, коју је увијек, благо до умјерено, БЛК, Болио Лепи, за извансрбијанске Сербе, она са Атентатом није имала везе. А никакве историјске чињенице то не могу ни повезати. Увлачење Аписа у тај посао, само је рана Маркализација у контактима са јавношћу. Окривљавање Аписа је данашња оптужба о посједовању оружја за масовно уништење.

У чему је суштина прославе Сто Година Атентата. У Сарајеву.

У неоспорном доокривљавању Срба. У наставку тог процеса који траје више од вијека. Ту им, Србима, неће помоћи ни Велик Уд ни Најстарији Ген. И не ради се само о Бечу. Још је кордонизованих организатора Стогодишњице. Сарајево се и на овај начин означава Караулом према Србији. Караулом која на нишану држи Дрину. Граница преко које Србија не може да пријеђе. И Папа је био у Сарајеву. Да запиша територију. Иако је могао знати да га чека Гаврило. Само друге вјере. Карагаврило. Анексија Босне и Херцеговине, што се тиче Србије, још траје. Стогодишњица то даје на знање. А Српској даје упозорење да не одустаје од свог Дејтона и Самосталности као трајне политичке оријентације. Дејтон је једина противтежа тој пратеризацији Босне, аустроугаризацији, територијализацији. То је споразум великих свјетских сила насупрот споразуму осовине Беч-Берлин-Пешта, која данас функционише као радилица Берлин-Беч. Што није наиван историјски процес. Очигледно је да се мрачне суштине испред којих су ишли Први и Други свјетски рат, поступно остварују. Побједа демохришћанске деснице и Меркелице у Њемачкој, нису само изборна вијест о политичкој борби ЦДУ/СДУ против СПД.

А Србија.

Србија је у таквом стању да, када би Брисел сутра послао коња, или Кацина, да каже да су Велика Плана и Свилајнац Север Косова и да је то услов за интеграцију државе Београд и Смедерево у ЕУ, већ би навече неки јунак изјавио како је Топола Срце Србије и како се преко те црвене линије неће пријећи. А цијели слет усроња, попут Пере Говнинара, посјетио би нове шиптарске крајеве и сликао се у црним усташким кољачким мајицама.

Србија је запала у тешку конфузију историје, садашњости и будућности. Треба ли да то објашњавам. И Брисел и Шеик. Самопокушаји да се излеже политички лидер, Вођа Сербије, само су аргумент за моју тезу. Сербија мора оформити Националну Политику Века. А онда у те координате покушати да удене лидере. Ово што је сада Сербија, јесте само једна Ћорокока на неизвјесном дворишту, пред сумрак и пред велику кишу. Кљуц тамо, кљуц вамо, две или три милијарде да позајмим, дотад апси неког.

Овај вијек ће бити политички кишовит и олујан. Не знам да се на њега, барем код Срба, и тако гледа.