SRBIJA U PREDVREMENU: CARUJU HORDE
Sada će svi da zapomažu, i civilno društvo, i Sonja i Nataša, i Svetislav Basara i hajduci NSPM, i zvanična saopštenja: Sramota, bre.
Nije sramota biti teško blestan.
Srbijansko društvo je teško bolesno. Grupa navijača koje niko ne razumije, kao što niko nije razumio zašto „navijači“ Jugoslavije devedeset minuta zvižde „svojima“ protiv Holandije u Zagrebu, onomad, napravila je haos u Đenovi i prekinula utakmicu između Italije i Srbije.
Da Srbija nije teško bolesna, već bi pohapsila a onda zabranila navijačke grupe. A i bez toga je mogla talijanskim graničarima javiti imena idiota, jer bilo ih je nekoliko desetina, ili stotina, svejedno, a ne nekoliko stotina hiljada, koji idu na put zla.
Prethodno je Srbija imala demokratsku Petooktobarsku Čaušesku Rapsodiju. Dabome da o Čaušeskuu mislim bolje nego o Miloševiću, i o Sadamu mislim bolje nego o Miloševiću, ali nisam zato da rulja, horde i anarhija uvode demokratiju. Nikad takva demokratija neće imati zdravog zametka. I sjeme joj je trulo.
Poslije je Srbija palila ambasade sa naglaskom na američku. Pa se nasilje valjalo sve do Parade onih koji jedan drugom ono rade. I tada su, dok su oni sa rupom i oni sa drškom otišli u tople zajedničke krevete, horde obišle Beograd i iskazale svoje nježne osobine anarhista.
A prije toga, mnogo prije, Amerika je bombardovala Beograd. Zgradu po zgradu. Horde, ali sa preciznošću plaćenog ubice. Onda su horde, nešto organizovanije, imale pobunu specijalnih jedinica na čijem čelu je bio Gospodin Legija, kako ga je oslovljavao Gospodin Koštunica, jebo ga on. Onda su Južne Horde proglasile nezavisnost i Kosova i Deklaracije. Onda je žena poslala Bila da vidi kakvo je stanje na Kosovu pa je došla i ona. Predsjedatelj je izjavio, i ovaj put, da Srbija nikad, ali nikad, neće priznati Kosovo.
Zemlja i istorija hordi.
Nije sramota biti teško bolestan.
Srbija je dobar dio svoje istorije zemlja bez vođstva. Zemlja bez pobjede. Ovdje mislim na pobjedu o kojoj govori Gregori Kopli a nemam vremena da objašnjavam.
Zemlji je potrebno vođstvo. Svakoj zemlji. Naročito onoj koja je ostala bez zemlje i ostaje bez dijelova zemlje. Neko mora narodu da saopšti šta je na stvari. Neko mora da prekine taj niz hordiranja, hordovanja i hordisanja Srbije, njene kulture, njenog društva, njenog sporta, njenog sudstva, njene pravde. Jer horde su premrežile Srbiju. U fudbalu, u sudstvu, u delti Miškovića, u slivu droge, u politici, u folku.
Srbija, kao ni druge zemlje, ne može da živi bez pobjede. Bez postavljenog cilja i njegovog ostvarenja. To je pobjeda koja je potrebna Srbiji, ali niz pobjeda. Svaki pohod jedne horde traži stotinu pobjeda. Srbija nema vođstvo niti društvene grupe koje su spremne da postavljaju i ostvaruju ciljeve. I da to narodu kažu po cijenu odsijcenja vlastite glave ili guzice. Ne samo političke. Za Srbiju vrijedi dati glavu. Ne jednu. Ali ne u ratu. Nema ni vojsku. Ni Crkvu. Ni kulturu. Ni političare. Koji su spremni povesti društvo. Bilo kuda. Jer Srbija je došla dotle da nije bitno povesti je samo napred. Bitno je povesti je bilo kuda.
Zbog nedostatka vođstva i pobjeda, zbog dugotrajnog homoseksualnog odnosa Slobodana i drugih Slobodana sa Srbijom, zbog bjesomučne kriminalizacije i pljačke Srbije, zbog višedecenijskog opštuživanja i kažnjavanja Srbije za sve i svja, društvo je oboljelo. Oni koji su demonstrirali liriku Itake u Đenovi, rođeni su u svim tim uslovima. I još u gorim za koje ja ne znam jer nisam živio tamo. Oni za bolje ne znaju. Oni se ponašaju prirodno.
Neko će, žao mije, morati da stane na Srbiju i da kaže kako stoje stvari. Kuda treba da se ide i da se tamo i ide. Ono kao Čerčil. Mogu da vam obećam samo krv, znoj i suze. Mogu od vas da tražim samo hod, glib i svjetlo na kraju.
Da li se rodio takav u Srbiji.
Sada će svi da zapomažu, i civilno društvo, i Sonja i Nataša, i Svetislav Basara i hajduci NSPM, i zvanična saopštenja: Sramota, bre.
Nije sramota biti teško blestan.
Srbijansko društvo je teško bolesno. Grupa navijača koje niko ne razumije, kao što niko nije razumio zašto „navijači“ Jugoslavije devedeset minuta zvižde „svojima“ protiv Holandije u Zagrebu, onomad, napravila je haos u Đenovi i prekinula utakmicu između Italije i Srbije.
Da Srbija nije teško bolesna, već bi pohapsila a onda zabranila navijačke grupe. A i bez toga je mogla talijanskim graničarima javiti imena idiota, jer bilo ih je nekoliko desetina, ili stotina, svejedno, a ne nekoliko stotina hiljada, koji idu na put zla.
Prethodno je Srbija imala demokratsku Petooktobarsku Čaušesku Rapsodiju. Dabome da o Čaušeskuu mislim bolje nego o Miloševiću, i o Sadamu mislim bolje nego o Miloševiću, ali nisam zato da rulja, horde i anarhija uvode demokratiju. Nikad takva demokratija neće imati zdravog zametka. I sjeme joj je trulo.
Poslije je Srbija palila ambasade sa naglaskom na američku. Pa se nasilje valjalo sve do Parade onih koji jedan drugom ono rade. I tada su, dok su oni sa rupom i oni sa drškom otišli u tople zajedničke krevete, horde obišle Beograd i iskazale svoje nježne osobine anarhista.
A prije toga, mnogo prije, Amerika je bombardovala Beograd. Zgradu po zgradu. Horde, ali sa preciznošću plaćenog ubice. Onda su horde, nešto organizovanije, imale pobunu specijalnih jedinica na čijem čelu je bio Gospodin Legija, kako ga je oslovljavao Gospodin Koštunica, jebo ga on. Onda su Južne Horde proglasile nezavisnost i Kosova i Deklaracije. Onda je žena poslala Bila da vidi kakvo je stanje na Kosovu pa je došla i ona. Predsjedatelj je izjavio, i ovaj put, da Srbija nikad, ali nikad, neće priznati Kosovo.
Zemlja i istorija hordi.
Nije sramota biti teško bolestan.
Srbija je dobar dio svoje istorije zemlja bez vođstva. Zemlja bez pobjede. Ovdje mislim na pobjedu o kojoj govori Gregori Kopli a nemam vremena da objašnjavam.
Zemlji je potrebno vođstvo. Svakoj zemlji. Naročito onoj koja je ostala bez zemlje i ostaje bez dijelova zemlje. Neko mora narodu da saopšti šta je na stvari. Neko mora da prekine taj niz hordiranja, hordovanja i hordisanja Srbije, njene kulture, njenog društva, njenog sporta, njenog sudstva, njene pravde. Jer horde su premrežile Srbiju. U fudbalu, u sudstvu, u delti Miškovića, u slivu droge, u politici, u folku.
Srbija, kao ni druge zemlje, ne može da živi bez pobjede. Bez postavljenog cilja i njegovog ostvarenja. To je pobjeda koja je potrebna Srbiji, ali niz pobjeda. Svaki pohod jedne horde traži stotinu pobjeda. Srbija nema vođstvo niti društvene grupe koje su spremne da postavljaju i ostvaruju ciljeve. I da to narodu kažu po cijenu odsijcenja vlastite glave ili guzice. Ne samo političke. Za Srbiju vrijedi dati glavu. Ne jednu. Ali ne u ratu. Nema ni vojsku. Ni Crkvu. Ni kulturu. Ni političare. Koji su spremni povesti društvo. Bilo kuda. Jer Srbija je došla dotle da nije bitno povesti je samo napred. Bitno je povesti je bilo kuda.
Zbog nedostatka vođstva i pobjeda, zbog dugotrajnog homoseksualnog odnosa Slobodana i drugih Slobodana sa Srbijom, zbog bjesomučne kriminalizacije i pljačke Srbije, zbog višedecenijskog opštuživanja i kažnjavanja Srbije za sve i svja, društvo je oboljelo. Oni koji su demonstrirali liriku Itake u Đenovi, rođeni su u svim tim uslovima. I još u gorim za koje ja ne znam jer nisam živio tamo. Oni za bolje ne znaju. Oni se ponašaju prirodno.
Neko će, žao mije, morati da stane na Srbiju i da kaže kako stoje stvari. Kuda treba da se ide i da se tamo i ide. Ono kao Čerčil. Mogu da vam obećam samo krv, znoj i suze. Mogu od vas da tražim samo hod, glib i svjetlo na kraju.
Da li se rodio takav u Srbiji.
