АНГЕЛА МЕРКЕЛ

SECOND HAND

Медији у свијету објавили сторију о сиротињској психологији Ангеле Меркел.

Све је потекло до њемачких новина Билд, које су из архива извукле фотографије Бизмаркице из 96., 2002. и ове године. И на свакој од њих носи исту шарену тунику дизајнирану тако као да ју је радио шеф дизајнера у ТКБ, Текстилном Комбинату Брдломрчиловци. Из времена прије Крајгерове Привредне Реформе.

Нису се они бавили дизајном већ штедљивошћу госпође Меркел. Назвали су је Модни Понављач.

Гледам је, онако сироћушну. Са разумијевањем. У Србији, јадница, не би могла да буде ни диркетор Жељезница.

Позадина је друга.

Не само Србија, већ и цијели свијет се састоји од Црнаца и Бијелаца.

Глобалистички Бијелци, којих је јако мало, и које треба разликовати од Бљедоликих Бијелаца који су такви јер су сиромашни, наметнули су богаташку представу о свијету као услову и практичног и духовног неолибералног егзистенцијализма.

У том свијету се нека пишуља холивудска жали, недавно, Бјелачким Медијима, како већ мјесецима није купила нову торбу.

Којићетикурац нова торба кад одаш без гаћа (Томан, ευαγγέλιον  о одорама).

Ангела Меркел није потекла из Неолибералне Бјелачке Расе. Већ из Источне Њемачке. А Источна Њемачка, као дио Соцлагера, наметала је друкчија друштвена и лична правила. Не само Ортодоксну Идеологију. Већ и представу о стварима које треба да буду робови људи а не обрнуто.

Дабоме. Сиромаштво је тешко подношљив облик људског достојанства. Ништа не оставља тако дубоке трагове на личностима и карактеру, као сиромаштво. Сиромаштво је легално право богатих, или само мало богатијих, да те понижавају. Као што богатство великом брзином убија, мијења, људе, мимо њиховог карактерног арматуринга, и мимо њихове жеље, тако сиромаштво дугорочно и стабилно обликује карактере.

Више ће човјека промијенити скок из Борово Опанака и Шимецки Шимике него сто доктората на Мегатренду.

Ја, лично, сиромаштво поносно носим у себи али и на себи, сваког дана. Најбоље се осјећам у разгаженим ципелама и искрзаним фармерицама. Јер сам у дјетињству навикао да носим једну ствар док се не распадне.

Признајем и права оних који пристају да их сваки дан носе друге ствари док се, они, људи, не распадну.

То је питање погледа на свијет а не пара.

Паре, поред тога што кваре паре и људе, кваре и поглед на свијет.

Па онда и онима нормалнима, свијет изгледа покварен.

Одушевљен сам двадесетогодишњицом тунике Ангеле Меркел. Што не значи да се модификују моје геогерманске представе.

То је, ипак, њена Руска Мирисна Нота.

А даље кад гледам, увијек су пропадале оне нације и цивилизације које су се златиле. Ријетко оне које су сиротаниле и радиле.