2784.
ПРЕНАГЛАШЕНА
УЛОГА МЕДИЈА
ЗНАЧИ
ПОТЦЈЕЊИВАЊЕ
БИРАЧА
Сваки просјечно
болесни политичар, и онај који је на власти и онај који је у опозицији, и онај
кога сви не воле, и онај кога сви обожавају, има огроман страх од медија.
Толики, да многи од
њих желе да имају своје, у власништву, медије. Или неће да уђу у политику док
не створе свој медиј.
Болесници у медијима,
власници, не мислим на надничаре, изванредни су љекари дијагностичари и
дефектолози, и то добро знају, иако за то имају образовање ко Пушачица Моника
за квантну физику.
У том споју љубави,
болести и бола, могуће су свакојаке трансверзале. Политичари и странке, које,
такође, болују од вишка важности и памети, о себи, грозе се жуте штампе, улитане
телевизије и свакојаке медијске тривијалности. Али многи од њих ће формирати
таблоид да би радио против других. Не знајући да је добит и томе само што још
један медиј не пише лоше о њима.
Технолошка поља
Јавног Мнијења и велика рудишта Јавне Свијести, нити су истражена нити су
обрађена.
Не зато што неке
агенције нису способне за то, што имају кадрове какве имају и што општи научни
и сериозни однос према стварности мора да стоји као темељ свему па и дјеловању
агенција за истраживање ЈМ, већ због тога што је то у пизду матерну зајебано
подручје за истраживање.
Стога нико ни нема
представу на основу чега Појединац формира свој политички став о странкама,
лидерима и цетера, и како се у његовој политичкој глави тај став транспонује у
Изборни Глас.
Анархистична Либерализација
Свега Постојећег претекла је све па и оне који би могли да разумију политичко
друштво, колективитете и појединце.
Јавност, Јавна
Свијест, која у себе укључује чуда, националну, економску, егзистенцијалну,
културну... свијест, и подсвијест, и Јавно Мнијење претворени су у бесконачну
Гранд Параду у којој је та јавност и тај бирач под оловним плаштом
низаштонејебавајућег тоталитаријума, замаскираног једном емисијицом Народ пита.
Политичари и
Медији, у таквој ситуацији, спремни су на све.
А Све је тешко
регулисати и каналисати.
У таквој ситуацији,
неки политичари мисле да су бољи уредници од оних којима то на тараби пише. А неки
новинари, кроз главу својих робовласника, мисле да су бољи политичари од оних
који су изабрани.
Дабоме да долази до
ексцесних ситуација. Као на граници Нато Пакта и Русије.
Одавно сам промовисао
филозофију Хладне Коегзистенције у односу Политичке Странке и медија. Мислим да
је то и за медије најпродуктивније. Ја сам пошао од тога да је то
најпродуктивније за НДД сферу. Нацију Државу Друштво.
Али, као и свака
филозофија, и та је, добрим, дијелом, идеалистичка филозофија.
Ако и није, сада је
за њу, овдје, касно, прекасно.
Ако се узме да је
нормално да политичари гријеше, онда није нормално да, у неким сегментима,
гријеше и медији.
Гријеше у томе што
желе да се понашају као политичке странке. Неки као владајућа, неки као
опозициона.
Неки медији се
инсталирају као вођа опозиције. Док они који би требали бити вође, лупају ко
максим по дивизији.
Срећа је што сваки
бирач, сваки грађанин, кога овакав однос према медијима, и однос медија,
потцјењује, прецизније и боље детектује трендове и заузима политички став, већ
у ППМ, Првој Половини Мандата, и лакше, и паметније, то претаче у одлуку о Изборном
Гласу, него што и медији и политичари, и аналнитичари и експерти, мисле о њему.
Многи од њих,
медија и политичара, раде посао ефектно као кад би, умјесто коња, у вршај
упрегли кокошке, да газе по класју пшеничном.
Без певца им за
гузицом.
