2547.

БМК

ЈЕ ФИЛОЗОФИЈА,

НИЈЕ ПСОВКА

Јучер, у Политици, Љиљана Томановић Пономарев, писац, износи своје погледе и дилеме на чињеницу да све више девојака усваја и употребљава псовку Боли Ме Курац. О томе се, каже, јавно питао и Игор Маројевић.

Е, јебеш вјештачке писце. Оне који нису из живота. Који га не разумију и не доручкују.

Када је Тика Станић, у возу за Београд, прочитао мој роман Прсти Лудих Очију, нашавши и сторију о ноћном сексу у купеу, првом приликом ми је рекао Ти мора да си оно проживео, оно се не може измислити. Данашњи писци све измишљају, ништа нису проживели, и зато делују неуверљиво. Нисам, Тика. Само сам се напутовао возом. Да сам имао толико жена колико возова, ММЈ, знао би Холивуд за мене.

Дабоме. Не могу да очекујем да Љиљана путује возовима ко луда и размишља о свему у дугим клепетавим ноћима челичних точкова и неповарених шина. Али. Не мора јавно да расправља о нечему што не разумије.

Она у том тексту, одмах каже да је то Псовка. И да су је девојке усвојиле да би се приклониле јачима, мушкарцима. Кад већ не могу да их победе. Јер. Боли Ме Курац, мушка је Псовка.

Све је то гомила нетачности. Чак и увредљивости за жене. Испашће да данашње дјевојке псују као кочијаши. Да употребљавају Ону Ствар, која је Псовка, на начин како Ону Ствар, која није Псовка, никад нису употребљавале. Узимале у уста. (Пошто сам за апсолутно природну двосполност, требало би Ону Ствар код мушкараца звати Онај Ствар. Тако би Она Ствар и Онај Ствар били изузетно лијепи пар.)

Боли Ме Курац није Псовка. Зашто би помињање органа од племенитог неметала била псовка. То је Филозофија. Трансисторијска Активистичка Филозофија Протестантизма.

Трансиситоријска је зато што није као друге филозофије живота. Које пролазе кроз вријеме као неки танки диск, усијецају своје трагове и нестају. Кад и посљедња тачка те кружнице утоне у вријеме, рез се затвара и онда та филозофија живи само у књигама и интелектуалним архивама. Филозофија Активистичког Протестантизма је свакодневни однос према времену и стању. Она је неуништива, као енергија. Само се мијењају њени облици и појавнине. А варијабилна је и у односу на друштвена и географска поднебља. На Славенском Балкану потпуно је другачија него на Славенском Сјеверу.

Она је свакодневни протест против стања сваког дана и сваког вијека.

Треба уронути у балканске значењске молекуларне лавиринте па детектовати да Боли Ме може да значи и Не Боли Ме. Нарочито је лавиринтозно кад дјевојке кажу да их боли непостојећи Онај Ствар.

Дабоме. Да се у тај концентрисани однос према дану и вијеку, истовремено, накупило и демонстративног пасивизма, оспољене апатије душе, упитне перспективности и наглог раста храбрости јединке коју доноси ново информатичко и глобално вријеме.

Курац је ту само симбол. Новчана јединица. У ствари. Основна мисаона јединица свакодневног ума.

Како његова природна улога буде слабила, доћи ће вријеме када ће он само једном, када тјелесни процесор израчуна да је најоптималнији дан у животу младог човјека, да уступи те сјеменке у свјетску банку и више га тиме неће оптерећивати, ни власник ни привласнице. Оргазми и организми ће се доживљавати с помоћу биопроцесора а људи и жене ће заборавити како се и зову оне ствари.

Нестаће и из језика. Као што данас, полако, нестаје рукопис. Ускоро људи неће знати да пишу. А и ако буду писали то ће бити ко ногом. Неће имати прилику да испишу рукопис.

Јер. Данас све има типковницу.

Једини спас за Онај Ствар је да и он добије типковницу.

Стога, употребљавајте га, макар и у масовној синтагми, до миле воље. И то је од одумирања боље.

А значењски спектар најраширеније филозофске поставке двадесетпрвог вијека, Боли Ме Курац, неистражив је и надживописан.