ЧЕКАЈУЋИ

ВОЗОВЕ

ИЗ АПАТИНА

Прије педесет и пет година сиромаштво је било начин живота. истовременo су оживљавали и власт и народ и држава, Југославија.

Мој отац Живко, заједно са бројним сељанима, ишао је, као сезонац, у Војводину, тада је Великовојвођански Меморандум искориштавао Србе и БиХ, да гули кладе. Била је масовна сјеча тополовине а тада се није знало за тенологију откоравања у базенима или у ротационим сјекачима. Живко је макљачио. То је гуљење с помоћу Макљача, посебне алатке за скидање коре, дан и ноћ, само да би зарадио војвођанског куруза. Војвођански Меморандум није давао лову, да се испод Требаве преживи који мјесец.

Живко би се и вратио из Војводине, донио подерану кабаницу, исјечене чизме и иструле дуге гаће, а куруз није стизао. Онда смо ми, боса дјечурлија, до овог доба се ходало босу, трчали стопут у дану, на жељезничку станицу, запиткивали отправника о возовима, верали се по вагонима, завиривали, читали чудне ознаке које не разумијемо. Али. Куруза у клипу није било.

Када би напокон стигао, наступила је општа узбуна и мобилизација да би се организовао истовар и превоз. Биће рањеника, сланине и чварака. Јер Жујава одавно нема млијека а парадајз прошао.

И након доласка куруза, отац Живко је мјесецима јаукао од крста, леђа, рамена и руку. Јечао је ноћу и пред зору као заглављено штене у цијеви. Мислио сам Шта је тако тешко то макљање, јебло те макљање. Нема тежег посла од извадити плуг из бразде.

Ових дана, намон педесет пет година, запало ме макљање. Исјекао сам нешто црног бора па је требало да се огули та дебела и смоласта кора. Немам Макљач. Откуд ми. Одем по тим великим центрима соломахера, питам оне љепотице, ушминкане, утегнуте, као за писту. Шта ти је макљач. Да ти причам не би вјеровала.

Онда нађем код мог друга Миркана који ради у дрвету. Чудо једно.

И почнем да гулим. Да макљам. Да видим како је Живку било у Војводини, неколико година прије него што је убијен Кенеди.
У видио сам. Јечим ноћима.
Како се историја споро креће. А и наук муке.