ПОРАЗ ИСТРИВЕРАША
Четири највећа губитника блиц-процеса Додик-Ештон, Иванић, Чавић, Лагумџија и Инцко, покушавају спасити позицију празним страховима и паролама.
Чавић и Иванић настоје пошто-пото доказати пораз Републике Српске. Чавић је још једном показао да никада неће научити ништа о политичким процесима јер цитира моје и Додикове изјаве од прије четири дана, што је у оваквим догађајима једнако дуго као четири године у обичним. Осим тога, те изјаве нису супротне данашњем ставу да за сада нема потребе за референдумом.
Иванић опет сије празне страхове о увођењу Врховног суда, који би сигурно већ био у пуном погону да је он остао на власти. Иванић је досад само показао да не умије сачувати ни своју партију а жели да паметује о очувању Републике Српске. Након његове суморне ере распродаје Републике Српске, све изгледа као добитак.
Златко Лагумџија фалсификује разговоре са Кетрин Ештон и покушава да спаси братију са којом је нелегално и нелегитимно издејствовао власт у Федерацији и многим жупанијама. Он, као лажни и лоши портпарол госпође Ештон, саопштава да је у Бањалуци подржан Валентин Инцко што је потпуно промашена тема.
А Валентин Инцко се разбацује паролома о томе како је ЕУ порпуно опредијељена да се поштује Дејтонски споразум, онај исти којег су он и његови претходници извитоперили у многим сегментима, све до потпуне нефункционалности и парализе БиХ.
Након данашњег билатералног сусрета Брисел – Бањалука, јасно је да су четири актера сумрака испали из колосијека. Неки раније, неки ту скоро, на Ист Риверу. Прави губитник је Златко Лагумџија јер покушава лажним и магловитим паролама, о одјељцима из приступних преговора и слично, остати изнад површине. И, успут, бацити појас за спасавање свом кооперанту Инцку. Али највећи губитник је Валентин Инцко јер је имао само толико храбрости да умјесто њега Инцкозборац буде извјесна Радетићка. Он, пак, разговоре у Бањалуци покушава преворити у пристанак о поништавању одлуке.
Четири губитника дјелују асинхроно. Не ради се, дакле о удруженом злочиначком подухвату. Већ о појединачном интересном синдикату.
Вриједности које остају након разговора Додик – Ештон, свакако су:
• Силазак Брисела у Бањалуку. Први пут у новијој историји.
• Први пут обављен дијалог о некој постдејтонској неуставној и наметнутој институцији.
• Након што ју је Инцко промовисао у Савјету безбједности, Република Српска је постала равноправан партнер Европској унији.
• Сарајево је, као главни град и политички центар БиХ, остало потпуно изван игре.
• Бошњачке странке су остале без плијена којег су очекивале и на којег су навикнуте.
• Високи представник није био ни у задњој клупи што се може протумачити као његов коначни пад. Лагумџија и Истривераши су га, чини се, свјесно жртвовали. Умјесто да он отвори дијалог са Републиком Српском, о тим такозваним заједничким институцијама, и тако уведе и БиХ и међународну заједницу у нову еру, интеграцијску и партнерску, на принудни пут је морала Кетрин Ештон.
• Пошто је блиц-процес договаран поподне и ноћу, прије самог састанка, јасно је да је Ештон спријечила авантуризам Истривераша који је могао означити крај БиХ и експлозију тог ескпрес-лонца. Због чега ја, дабоме, нисам сретан.
• Могуће је да је ово висибаба и каћун Европског прољећа у БиХ. Умјесто гвантанамско-колонијалног јесења. Али сигурно није навијест убрзања интегративног пута БиХ у ЕУ. Не треба се заваравати.
• Референдум остаје Чернобил Охаера. И овај, ако се Суд и Тужилаштво реформишу по захтјевима Републике Српске. Али и сваки будући, јер је преседан већ ту.
Четири највећа губитника блиц-процеса Додик-Ештон, Иванић, Чавић, Лагумџија и Инцко, покушавају спасити позицију празним страховима и паролама.
Чавић и Иванић настоје пошто-пото доказати пораз Републике Српске. Чавић је још једном показао да никада неће научити ништа о политичким процесима јер цитира моје и Додикове изјаве од прије четири дана, што је у оваквим догађајима једнако дуго као четири године у обичним. Осим тога, те изјаве нису супротне данашњем ставу да за сада нема потребе за референдумом.
Иванић опет сије празне страхове о увођењу Врховног суда, који би сигурно већ био у пуном погону да је он остао на власти. Иванић је досад само показао да не умије сачувати ни своју партију а жели да паметује о очувању Републике Српске. Након његове суморне ере распродаје Републике Српске, све изгледа као добитак.
Златко Лагумџија фалсификује разговоре са Кетрин Ештон и покушава да спаси братију са којом је нелегално и нелегитимно издејствовао власт у Федерацији и многим жупанијама. Он, као лажни и лоши портпарол госпође Ештон, саопштава да је у Бањалуци подржан Валентин Инцко што је потпуно промашена тема.
А Валентин Инцко се разбацује паролома о томе како је ЕУ порпуно опредијељена да се поштује Дејтонски споразум, онај исти којег су он и његови претходници извитоперили у многим сегментима, све до потпуне нефункционалности и парализе БиХ.
Након данашњег билатералног сусрета Брисел – Бањалука, јасно је да су четири актера сумрака испали из колосијека. Неки раније, неки ту скоро, на Ист Риверу. Прави губитник је Златко Лагумџија јер покушава лажним и магловитим паролама, о одјељцима из приступних преговора и слично, остати изнад површине. И, успут, бацити појас за спасавање свом кооперанту Инцку. Али највећи губитник је Валентин Инцко јер је имао само толико храбрости да умјесто њега Инцкозборац буде извјесна Радетићка. Он, пак, разговоре у Бањалуци покушава преворити у пристанак о поништавању одлуке.
Четири губитника дјелују асинхроно. Не ради се, дакле о удруженом злочиначком подухвату. Већ о појединачном интересном синдикату.
Вриједности које остају након разговора Додик – Ештон, свакако су:
• Силазак Брисела у Бањалуку. Први пут у новијој историји.
• Први пут обављен дијалог о некој постдејтонској неуставној и наметнутој институцији.
• Након што ју је Инцко промовисао у Савјету безбједности, Република Српска је постала равноправан партнер Европској унији.
• Сарајево је, као главни град и политички центар БиХ, остало потпуно изван игре.
• Бошњачке странке су остале без плијена којег су очекивале и на којег су навикнуте.
• Високи представник није био ни у задњој клупи што се може протумачити као његов коначни пад. Лагумџија и Истривераши су га, чини се, свјесно жртвовали. Умјесто да он отвори дијалог са Републиком Српском, о тим такозваним заједничким институцијама, и тако уведе и БиХ и међународну заједницу у нову еру, интеграцијску и партнерску, на принудни пут је морала Кетрин Ештон.
• Пошто је блиц-процес договаран поподне и ноћу, прије самог састанка, јасно је да је Ештон спријечила авантуризам Истривераша који је могао означити крај БиХ и експлозију тог ескпрес-лонца. Због чега ја, дабоме, нисам сретан.
• Могуће је да је ово висибаба и каћун Европског прољећа у БиХ. Умјесто гвантанамско-колонијалног јесења. Али сигурно није навијест убрзања интегративног пута БиХ у ЕУ. Не треба се заваравати.
• Референдум остаје Чернобил Охаера. И овај, ако се Суд и Тужилаштво реформишу по захтјевима Републике Српске. Али и сваки будући, јер је преседан већ ту.
