BANJALUČKA KULTURA
– ZADAH TRULEŽI
Šta i kulturi može da učini Primitivno Srbovanje kojem je jedina veza sa srpstvom i pravoslavljem, mazanje bijelim lukom, slaninom i rakijom po čupavim prsima, vidljivo je u Banjalučkom pozorištu koje se zove Narodno pozorište Republike Srpske.
To pozorište je nekad bilo, za vrijeme Tita i Partije, i Franje Petrušića, refernetno pozorište sa glumcima koji su igrali i na drugim scenama i učestvovali u velikim filmskim jugoslovenskim projektima.
Danas to pozorište ne postoji. Nije registrovano u sudu. Danas niko ne zna koliko zaposlenih ima. Prema iskopavanjima koje je preduzeo novi direktor Nenad Novaković, ima ih 106, SIJ. Ministarstvo prosvjete i ostalog, koje finansira Pozorište, daje pare za plate i ostalo, nema taj podatak. Oni misle da ih ima 96.
U tom Pozorištu Zemunici rade ljudi, i plaćeni su, a nikada, ili skoro nikada, ne dolaze na posao. Neki i ne žive u Republici Srpskoj.
Pozorište Bunjište ima osam marketinških radnika i četiri pretplate za karte.
Ima više šaptača i dekoratera nego neki klubovio fudbalera.
Ima više vatrogasaca nego DVD Banjaluka. Vatrogasno Pozorište, STJ.
Možda ima i mrtvih četnika iz 47.
Direktor pozorišta, koji je iz Pedepea, to su oni nudiguzi koji Srbima prodaju Demokratski Progres, a koji je došao iz Esdeesa, a u koji je došao iz fočanskog sela Jabuka, STJ, naprimao je u to Pozorište Zgarište članove nekoliko porodica. Famelija, kako bi rekli kulturnjaci takvog ranga i takve majčine posteljice. Najviše je njegove famelije.
Nenad Novaković je tamo došao sam na ledinu u šikari iz koje reže krvoločne zvijeri Banjalučke i Srpske Kulture.
Banjalučko Pozorište Zvjerinjak samo je dio mozaika Banjalučke kulture koja sve više tone u glib mikroprovincijalizma, sokačkog sitnoklanovstva, vašarskog samoreklamerstva i stvaralačkog nadriljekarstva.
Ta, takva, kultura, vuče za sobom i kulturu Republike Srpske.
Ta, i takva, kultura jedino može na dnu da prokopa rupu u koju će da se izlije u ništa. Jer ništa i nije.
Drugi ljudi, kulturnjaci, po malim sredinama u Republici Srpskoj, bore se i napreduju. Jučer mi je došao do ruke zbornik radova sa naučnog skupa kojeg je organizovao Filozofski fakultet iz Srpskog Sarajeva, kažem Srpskog jer je to Srpska Kultura, i koji zrači ozbiljnošću tema i autora.
Analiziraju mnoge aspekte u segmentu Nauka i politika.
Čak i pojedinačne romane. Kecmanovićev, moj...
Kad sam kod romana, moram biti uvredljivo ličan.
Moj roman Prsti ludih očiju nije u sam vrh Nina i Vitala dopratila ta, Banjalučka kultura, nego Paralelkultura, Nepriznata kultura, ljudi koji su praktično podzemlje UBK, Usrane Banjalučke Kulture. Ljudi koji su skrajnuti, kojima se ukidaju katedre, kojih se deložira, koje se nipodaštava kafanskim giljotiniziranjem, teoretičari, profesori, književnici, slikari, galeristi... UBK je stvorila i protjerala u lilegalu cijele kordone stvarala, aktivatora i kreativaca.
Ne kažem, nije mom romanu trebalo prirediti doček na aerodromu. Ali ga je trebalo uvažiti kao mali dio banjalučke kulture. Sada, u UBK, ja ga više i ne dam.
Tom UBK vladaju politički prevaziđene babe. U Galeriji, u Muzeju... Sve redom protivnici aktuelnog političkog mozaika i opcije na vlasti u Republici Srpskoj. Možda se bunovan mogu složiti da je to znak demokratičnosti SNSD-a i slično. Ali moja temeljna politička postavka je da Hodže Ne Idu U Crkvu. Za njima ni zvona ne treba da zvone. Dođi i u kulturu kad tvoji dobiju glasove.
Više za Banjalučku kulturu i promociju Banjaluke učini Agencija Aquarius organuzujući Demo Fest nego sve političke Falš Babe i Djedovi u UBK.
Takva UBK je uspjela srozati Kočićev zbor, koga su Komunisti, na četničkoj Manjači, digli u tadašnje jugoslovenske kulturne visine, na borbu ulitanih bakova i trinaest praznih stolica pred mjesnom zajednicom kao dekor jadne književne nevečeri ili čega li.
Banjalučka kultura se mora obnoviti, osvježiti, podržati i osvijestiti.
Republika Srpska treba Ministarstvo kulture. Neće nas nikad niko prepoznati i uvažavati po nauci ili tehnolgiji, po protivgradnoj odbrani i turizmu... Može samo po kulturi. Jer, kultura vuče za sobom i naciju, i vjeru, i politiku, i demokratiju, i čovjeka, i Republiku.
A sve aktere i statiste UBK, Usrane Banjalučke Kulture, treba odvesti u Radni Logor Manjača ili slično, neka sade krompir ili sijeku zukvu. Ili, pak, u Trapistički manastir da rade. I šute.
Kao što šute decenijama.
Šta i kulturi može da učini Primitivno Srbovanje kojem je jedina veza sa srpstvom i pravoslavljem, mazanje bijelim lukom, slaninom i rakijom po čupavim prsima, vidljivo je u Banjalučkom pozorištu koje se zove Narodno pozorište Republike Srpske.
To pozorište je nekad bilo, za vrijeme Tita i Partije, i Franje Petrušića, refernetno pozorište sa glumcima koji su igrali i na drugim scenama i učestvovali u velikim filmskim jugoslovenskim projektima.
Danas to pozorište ne postoji. Nije registrovano u sudu. Danas niko ne zna koliko zaposlenih ima. Prema iskopavanjima koje je preduzeo novi direktor Nenad Novaković, ima ih 106, SIJ. Ministarstvo prosvjete i ostalog, koje finansira Pozorište, daje pare za plate i ostalo, nema taj podatak. Oni misle da ih ima 96.
U tom Pozorištu Zemunici rade ljudi, i plaćeni su, a nikada, ili skoro nikada, ne dolaze na posao. Neki i ne žive u Republici Srpskoj.
Pozorište Bunjište ima osam marketinških radnika i četiri pretplate za karte.
Ima više šaptača i dekoratera nego neki klubovio fudbalera.
Ima više vatrogasaca nego DVD Banjaluka. Vatrogasno Pozorište, STJ.
Možda ima i mrtvih četnika iz 47.
Direktor pozorišta, koji je iz Pedepea, to su oni nudiguzi koji Srbima prodaju Demokratski Progres, a koji je došao iz Esdeesa, a u koji je došao iz fočanskog sela Jabuka, STJ, naprimao je u to Pozorište Zgarište članove nekoliko porodica. Famelija, kako bi rekli kulturnjaci takvog ranga i takve majčine posteljice. Najviše je njegove famelije.
Nenad Novaković je tamo došao sam na ledinu u šikari iz koje reže krvoločne zvijeri Banjalučke i Srpske Kulture.
Banjalučko Pozorište Zvjerinjak samo je dio mozaika Banjalučke kulture koja sve više tone u glib mikroprovincijalizma, sokačkog sitnoklanovstva, vašarskog samoreklamerstva i stvaralačkog nadriljekarstva.
Ta, takva, kultura, vuče za sobom i kulturu Republike Srpske.
Ta, i takva, kultura jedino može na dnu da prokopa rupu u koju će da se izlije u ništa. Jer ništa i nije.
Drugi ljudi, kulturnjaci, po malim sredinama u Republici Srpskoj, bore se i napreduju. Jučer mi je došao do ruke zbornik radova sa naučnog skupa kojeg je organizovao Filozofski fakultet iz Srpskog Sarajeva, kažem Srpskog jer je to Srpska Kultura, i koji zrači ozbiljnošću tema i autora.
Analiziraju mnoge aspekte u segmentu Nauka i politika.
Čak i pojedinačne romane. Kecmanovićev, moj...
Kad sam kod romana, moram biti uvredljivo ličan.
Moj roman Prsti ludih očiju nije u sam vrh Nina i Vitala dopratila ta, Banjalučka kultura, nego Paralelkultura, Nepriznata kultura, ljudi koji su praktično podzemlje UBK, Usrane Banjalučke Kulture. Ljudi koji su skrajnuti, kojima se ukidaju katedre, kojih se deložira, koje se nipodaštava kafanskim giljotiniziranjem, teoretičari, profesori, književnici, slikari, galeristi... UBK je stvorila i protjerala u lilegalu cijele kordone stvarala, aktivatora i kreativaca.
Ne kažem, nije mom romanu trebalo prirediti doček na aerodromu. Ali ga je trebalo uvažiti kao mali dio banjalučke kulture. Sada, u UBK, ja ga više i ne dam.
Tom UBK vladaju politički prevaziđene babe. U Galeriji, u Muzeju... Sve redom protivnici aktuelnog političkog mozaika i opcije na vlasti u Republici Srpskoj. Možda se bunovan mogu složiti da je to znak demokratičnosti SNSD-a i slično. Ali moja temeljna politička postavka je da Hodže Ne Idu U Crkvu. Za njima ni zvona ne treba da zvone. Dođi i u kulturu kad tvoji dobiju glasove.
Više za Banjalučku kulturu i promociju Banjaluke učini Agencija Aquarius organuzujući Demo Fest nego sve političke Falš Babe i Djedovi u UBK.
Takva UBK je uspjela srozati Kočićev zbor, koga su Komunisti, na četničkoj Manjači, digli u tadašnje jugoslovenske kulturne visine, na borbu ulitanih bakova i trinaest praznih stolica pred mjesnom zajednicom kao dekor jadne književne nevečeri ili čega li.
Banjalučka kultura se mora obnoviti, osvježiti, podržati i osvijestiti.
Republika Srpska treba Ministarstvo kulture. Neće nas nikad niko prepoznati i uvažavati po nauci ili tehnolgiji, po protivgradnoj odbrani i turizmu... Može samo po kulturi. Jer, kultura vuče za sobom i naciju, i vjeru, i politiku, i demokratiju, i čovjeka, i Republiku.
A sve aktere i statiste UBK, Usrane Banjalučke Kulture, treba odvesti u Radni Logor Manjača ili slično, neka sade krompir ili sijeku zukvu. Ili, pak, u Trapistički manastir da rade. I šute.
Kao što šute decenijama.
