1858.

NEVINARI

Vidim, u Italiji, novinari zakazali veliki štrajk jer je nekom palo na pamet da unese u zakone odredbu po kojoj novinar može dobiti kaznu zatvora za klevetu.

Teško mi je odgonetnuti zašto svaki novinar, u zemlji koja propada, misli da je Mona Liza, STJ.

Kao što mi je teško odgonetnuti zašto se kod nas toliko ljudi lažno predstavlja kao Novinar. I, što je još gore, kad je sam sa sobom, to iskreno i misli.

Besmisleno je da novinari traže apsolutnu slobodu. To ne postoji u društvu uopšte. Ni za jednu društvenu grupu koja nema nikakvu odgovornost. A kamoli za grupe koje imaju velike javne odgovornosti. Kakva je odgovornost za rasprostrtu riječ u današnjem javnom suprafrekventnom mehanizmu.

A ovdje, naročito je besmisleno da novinari traže slobodu, toleranciju, krozprstašenje, pijedestal i nedodirljivost a unutar svojih najamnih jasala, obora i torova, tolerišu neslobodu, cenzuru, selekciju, plaćeništvo, infokamatarenje i bjesomučni odstrel. I u tome udarnički učestvuju. Mnogi svojim urednicima i gazdama, svako jutro, čistim rukavima, i ko zna čime još, glancaju Algijase. Visoki Sjaj Bijede.

Pošto je ovdašnje doba još uvijek iza talijanskog novinarskog vremena, ovdje bi trebalo uvesti zakonske odredbe za mnogo detaljnija novinarska sranija. Ali prvo kažnjavati urednike i gazde. Pa onda, u nedostatku dokaza, one koji su napisali i potpisali tekst.

A ti detalji su raznovrsni. Od netačnosti do sugestivnih kvalifikacija. Bojim se da bi po tim odredbama mnoge redakcije pretvorili u zatvore.

Indikativna je slučaj srbijanskog Pressa. Otišao Miško, otišle novine.

Nad tom činjenicom bi se mnogi kleti i važni novinar morao zamisliti. Koliko je produktivno sluganstvo.

Mada niko neće. Znam.