петак, 07. новембар 2014.

3345.
ШЕШЕЉ
ПРОТЈЕРАН
У СРБИЈУ

Коме ли ће првом рећи Можете да ми попушите.
Мада је суштина у томе да је попушила Међународна заједница. Да је попушио концепт српске кривице за све и свја.
Шешељ је тужни завршетак једног времена у коме се Срби нису снашли а које је било пројектовано да протекне баш овако како је и протекло. Цијела нација стоји ни на небу ни на води, окачена на врбацима блиске историје. Као пластичне кесе, неуништиве али продеране, послије поплава.
Никада нисам имао симпатије према Шешељу. И цијелом покрету Чупавих прса, Бијелог лука и Сланине.
Борба за нацију не може да окупља само дивљаке. Тим мора да буде састављен од свих. Нико није на терен извео екипу од једанаест Гатуза. Или једанаест Хаџиабдића.
Тај српски одговор на распад Југославије, у којој су Срби држали већински пакет акција, и заслуга, али и много већи колективно емотивни пакет, био је управо шешељизаторски. Невјероватно искомплексиран, ишчашен, торзиран, ванвременски, непрактичан, неук.
Цијели тај покрет ништа није знао о НДД Сфери. Ништа о томе како се прави Држава. Ништа нису научили од Титовог ангажовања интелектуалаца. Нити од тих интелектуалаца ангажованих за Тита. Нису знали шта су Оријентири Нације. Ништа нису знали о рату и ратовању а прихватили су игру. Наивно пали у њу. Ништа нису знали о промотивним активностима Националних Интереса и Националне Политике. Нису знали шта хоће. А и оно што су натуцали, нису знали да саопште народу. Што је најгоре, нису знали да прочитају шта народ хоће. Шта хоће Срби. Чега се боје. Куд желе а куде не желе. И радије би у смрт.
Ту сторију српске историје треба проучавати као невјероватно вријеме колективног лаицизма и наиве.
Та Шешељизована Србовштина изродила је такве националне будале, и данас их има живих, да је боље да их се не присјећам. Све до Врховног Ботокса. Који данас жари и пали водом и земљом Србијом. Бог вода и прокопа.
Али Шешељ, и цијели тај покрет, као и други појединци, нису никад били криви Хагу. И Међународној Заједници. Ако су криви, криви су Србима и требало је да се појаве на суду пред Србима. Пред Српском Нацијом и пред Српском Државом.
Све што је Хаг, као октроисано врховно лажно међународно право, постигао јесте да је даље срозао Међународно Право и Поредак, на ниво америчког схватања истог. И понизио Српски Народ. Оставивиши му колективну горчину која ће негдје, у будућности, изаћи на површину.
А да не говорим о практичном неуспјеху осуђивања Слободана Милошевића. Као и Биљане Плавшић. Као и Момчила Крајишника. Или актуелним процесима Ратку Младићу и Радовану Караџићу. Никавих конкретних правних доказа није било, нити их има, ни у једном случају. А оно што има, по том основу може у Хаг да оде најмање пет милиона људи са простора бивше Југославије.
Шешељ, као проскрибовани Ждерач Других Нација, отишао је тамо добровољно и био више од десет година. За то вријеме нису успјели ни да исконтруишу оптужбу и пресуду.
Сада не знају шта да раде са њим. Очито их је страх да не умре у затвору. Као и Милошевић.
Зато ће збрзити пресуду Младићу и Караџићу. На искуству са Шешељем.
А Шешељ у Србији.
Ботоксовци су одмах испалили тезу да је он послан да дестабилизује Владу Србије. Долазим, бре, да се светим.
Перфектни Војводини Ученици.
Кад би, барем, Шешељ био крај те тужне српске историје невремена, несхватања, невјере, незнања, несналажења и самопонижења.